evropske i one druge priče

  Svuda u svetu je poznata praksa da se zanati prenose sa oca na sina, ali od skoro u Srbiji postoji jedan zanat koji se prenosi sa sina na oca. Povodom tog saznanja posetili smo Ljubinka Gočanina iz Kraljeva. Zatekli smo ga na radnom mestu i zamolili da nam objasni o kakvom se zanatu radi.

            Radi se o zanatu crtanja grafita koji sam ja nasledio od mog sina Milivoja. Fala Bogu moj sin je živ i zdrav, ali jednostavno nije mogao da iscrta sve grafite koji su poručeni, tako da je rešio meni da prenese zanat i na taj način nađem posao u ovo teško vreme.

-       Možete li nam reći kako je došlo do potrebe za crtanjem toliko grafita?

-       Onomad je Radivoje iz gradske čistoće bio pijan i kada ja prao ulice stalno je usmeravao crevo na zidove. Kao što vidite isplivali su neki grafiti, ’dole diktator’, ’nema mleka, nema hleba, jedite govna tako treba’, ’bando crvena’… Sad ja sa sinom na jedan umetnički način potirem ovu rugobu.

-       Recite nam ko je nalogodavac tih grafita i da li može da se živi od tog zanata?

-       Ne, nemojte molim vas … ne smem da vam kažem ko je nalogodavac, jer mogu da izgubim licencu za zanat, a posla ima puno, jer ovi što su krečili mnogo tanko su okrečili, tako da i kiša spira…

Biće posla, ja sam optimističan – dodao je Ljubinko uz osmeh na kraju.

-       Vi ste u upitniku naveli da ne podnosite indijski čaj. Pretpostavljam da je to nastalo u ranom detinjstvu?

-       Ne doktore imao sam oko dvadeset godina.

-       Interesantno, hoćete da mi ispričate kako se to desilo.

-       Naravno doktore…

Nakon godinu dana studiranja naiđe ono teško inflatorno vreme. Prestadoše žurke, a naše studentsko okupljanje se svelo samo na kućna druženja uz domaću rakiju i sok iz kesice. Međutim, jedan iz naše družine se smuva sa Beograđankom, a ona tim povodom reši da napravi žurku.

On je već bio u stanu i dočekivao njene goste, a nas četvorica smo vadili poslednje novčanice i stavljali na sto kako bi kupili neko piće koje nas ne bi obrukalo. Prebrojali smo novac i samo slegli ramenima. Moj oboren pogled se zaustavio u ćošku sobe i tada sam shvatio da nas Rubinov vinjak neće obrukati.

Na ulasku smo predali poklon gazdarici, a pošto nije bio zavijen, kroz hodnik je odjeknulo: ’a vinjak, možeee, možee’.

Žurka se već bila razbuktala, a ja sam se parkirao pored stola sa pićem gde je bio i naš vinjak. Čuvao sam stražu kako ne bi naša studentska tajna izašla napolje.

Kako to već biva, negde oko tri sata muzika je utihnula, a nas desetak smo sedeli na podu u brlogu izgaženih grickalica i čekali noćni prevoz. Našu dremku razbi jedna pijandura mrgodnim povikom: ’Ej, nema više pića’. Gazdarica koja je bila u muškom krilu i očigledno nije dremala, odmah se nadovezala: ’Ima onaj vinjak što ste vi doneli – ujedno je nekako pokazala rukom i na mene - zatrpan je praznim flašama, pogledaj malo bolje’.

Shvatio sam da naša studentska tajna više neće biti tajna. Uz neke čudne uzdahe otišao sam do kuhinje. Dohvatio sam flašu pre tog tipa, otvorio i počeo u hodu da pijem. Nisam se obazirao na njegove povike i psovke, već sam pio vinjak kao da pijem pivo. Iskoristio sam njihovu zanemelost i sručio celu flašu iz tri puta. Otišao sam do kuhinje, malo proprao flašu, natočio vodu, vratio se u sobu, seo i rekao: Moram da razblažim onaj vinjak.

Eto, doktore, od tada na samu pomisao na indijski čaj meni se uskovitla nešto u želucu i dobijem nagon da povraćam. Blago rečeno, ne podnosim indijski čaj.