Strpljenje
Nakon ručka Radomir je izašao na terasu, na jedan trupčić je seo, a na drugi stavio kafu i počeo lagano da se predaje letnjem povetarcu. Oslonjen na mlak i hrapav zid, na trenutak je sklopio oči. Smešio se i osluškivao šum brezovih grana. Šum grana su počeli da potiskuju neki glasovi i zveckanje poput oružja u strojevom koraku. Trgao se iz dremeža i mahinalno koraknuo ka mestu odakle su dopirali glasovi. Glasovi su zamukli, a umesto zveckanja čulo se šištanje:
- Šta to radite?
- Odjebi matori.
- Molim vas nemojte da žvrljate na zidu.
- Matori, ako ti dođemo gore, polomićemo te kao...
Dva momka koja još nisu domašila punoletstvo su ga mirno gledala i kiselo se cerila, dok je treći ispisivao ćirilična crvena slova na zidu.
Najednom Radomirovo ozbiljno lice poprimilo je meke obrise, a osmeh zadovoljstva mu se oteo sa usana. Nekoliko trenutaka gledali su njegovo nasmejano lice koje je virilo iznad žardinjere sa padajućim muškatlama, a potom neko od njih progovori:
- Matori, priznaj da si se usrao.
Radomir je klimnuo glavom, napravio par koraka unazad, a trupčić koji mu je bio u naručju posadio je na prvobitno mesto. Naslonio se na zid, otpio je gutljaj kafe i u sebi progovorio:
- Hvala ti Bože što si mi podario strpljivost u ovom teškom trenutku.