evropske i one druge priče

Nigde ne izlazim, sem do prodavnice i pošte. Na putu shvatim da sam najstariji i da nikog ne zanima otupeo um i svenulo telo. Na kasi samo, dobar dan i hvala lepo. Sa onima što prodaju meso mogao bih da prozborim koju, ali ne prodaju pileće šije, a za drugo i nemam. Šije prodaju u nekoj prodavnici na periferiji, ali ja ne mogu da odem do tamo. Niko mi ne ulazi u kuću, sem komšije preko. A, i on dođe jednom mesečno kada mu zatreba nešto od alata. Više vremena provedem na terasi tražeći alat, nego sa njim u priči. Samo televizor i ja. Kada bi barem lopov ušao u stan i pokušao nešto da ukrade. Ovoga mi krsta, ne bih ga prijavio, samo kada bih sa njim koju prozborio.
            Neko zvoni. Da li je moguće da neko meni zvoni?
            - Dobar dan, ja sam inspektor Todorović, ako može par pitanja?
            - Hajde uđite, uđite... hoćete li kafu ili rakiju?
            - Zahvaljujem, ali žurim.
            I tebi nije do razgovora sa mnom...
            - Gospodine, da li je ovo vaša knjiga?
            - Čekajte da uzmem naočare ... sve knjige sam potpisao dok sam još bio živ... Sveto Pismo ... Đura Daničić ... jeste to je moja knjiga, a otkud ona kod vas?
            - Uhvatili smo lopova na delu i u rutinskom pretresu stana pronašli smo dosta vrednih knjiga. Dok sam ulazio u njegov stan fotografski sam zapamtio vaše ima sa vrata i kada sam video isto ime na knjizi, pomislio sam da ste to možda vi.
            - Hoćete da kažete da lopov živi u ovoj zgradi?
            - Da, da, vrata naspram vaših. Došao sam da mi potvrdite da je ovo vaša knjiga.
            - Jeste to je moja knjiga, a ... evo sada sam se setio da sam komšiji pozajmio knjigu pre mesec dana.
            - Gospodine, moram još jednom da vas pitam da li ste sigurni?
            - Siguran sam. Star sam ali još uvek me pamćenje služi.
            A, znam i šta sam se onomad pred krstom zakleo.