evropske i one druge priče

Kada je Đorđe pohađao treći razred osnovne škole išao je Carskim drumom, duž reke Uvac, baš kao i mnogi karavani pre dolaska Turaka u Srbiju. Ne bi njemu predstavljao problem pešačenje, da od Carskog druma danas nije ostao samo po koji kamen ili kakva isklesana stena radi proširenja nekadašnjeg puta. Pešačenje po zaraslom putu ništa se nije razlikovalo od pravljenja novih staza, tako da je nakon nekoliko godina pešačenja, stvorio svoj Carski drum prema školi, koji nije toliko krivudao kao onaj pravi Carski. U svojoj dečačkoj glavi često je stvarao filmove, u kojima zajedno sa Beloglavim Supovima preleće ponore i tom prilikom im dodiruje krila. Kada je završio osmogodišnju školu želja mu se ostvarila. Međutim, svaka želja ima svoju cenu.

Beloglavi Sup je vekovima spajao ljude, bilo kao grb Nemanjića ili upiranjem ljudskih pogleda u nebo, pri kojima bi ljudi privremeno zaboravili na čarke i nesuglasice. Niko ne bi poverovao da se desilo čudo i da su pet godina seljani jednog sela pokraj Carskog druma bili u zavadi zbog te ptice. Međutim, čuda se ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Selo je počelo da odumire, a seljani nezadovoljni podrškom države rešili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Renovirali su o svom trošku školu koja potiče iz doba kraljevine i tako smanjili muke oko slanja dece na školovanje, a nisu više imali bojazan da će deca čim završe školu ostati u gradu, što se ranije dešavalo. Oni su se svoje muke rešili, ali kada su shvatili da im se deca muče, jer do škole nema puta, rešili su da se pozabave i tim problemom. Obratili su se lokalnim vlastima za pomoć, ali su ih ovi uputili na jednu od evropskih neprofitabilnih organizacija koje su uvek spremne da pomognu. Ovaj put se radilo o organizaciji koja se bavila očuvanjem retkih ptica u Evropi, od kojih je i Beloglavi Sup. Organizacija je predložila model po kome bi imali i seljani i ptice korist, a ako imaju i ptice ima i organizacija. Sve što je trebalo je da u narednih pet godina na svake dve nedelje žrtvuju po jedno june za populaciju Beloglavih Supova i asfaltni put bi povezao celo selo sa školom. Jedini uslov je bio da se populacija Supova u narednih pet godina privikne na hranilište koje bi bilo na vrhu sela. Ako bi se privikli, bilo bi opravdano napraviti asfaltni put kroz celo selo, a organizacija bi iz fondova kasnije otkupljivala junce za potrebe ishrane Supova. Lako su svi preračunali da sto dvadeset junaca vredi sto puta manje od asfaltnog puta. Niko nije sumnjao da se Supovi neće uobročiti, ali polovina sela je posumljala u dobre namere fonda i predložila je da sami podaspu put barem za širinu staze, kako im se deca ne bi kaljavila na putu do škole. Druga polovina je poverovala fondu i selo se podelilo. Postoji dosta sela sa pridevom gornje i donje, i ne bi nikom bilo čudno da je i ovo selo tako podeljeno, ali ovo selo je dobilo prideve srpsko i evropsko. Pošto se čuda ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Zahvaljujući evropskom delu sela, projekat je zaživeo. Svake godine stručnjaci su posmatrali ptice koje su se množile očekivanom brzinom. Poslednje godine delegacija fonda je došla u selo sa namerom da ispuni obećano. Pošto je Đorđe najbolje vladao stranim jezicima poveo je delegaciju fonda do hranilišta. Došli su do visoravni odakle su zajedno sa Supovima mogli da gledaju celo selo. Ovog puta Supovi nisu gledali selo iz vazduha. Šef delegacije se obratio dečaku.

-      Zašto su ovako mirni?

-      Hranimo ih već pet godina.

-      Divno. Idi ih malo pojuri da vidimo kako lete.

Dečak je krenuo ka Supovima, ali oni se nisu dali u beg već su nekim čudnim krikovima i pokretima vratova davali znake pitomosti. Šef delegacije je potrčao ka jatu Supova, ali oni su se samo zbijali u gomilu i vratovima davali neke čudne znake. Šef je ljutito konstatovao da su krila plemenitih ptica atrofirala i tako su se pretvorile u ćurke. Cela delegacija je demonstrativno krenula niz strmu stazu koja je vodila iz sela.
Đorđe je zažmureo, polako krenuo ka litici u nameri da se vine u oblake. Leteo je spuštenih ruku i dodirivao krila Beloglavih Supova.

Seljani su prestali da hrane Beloglave Supove i uskoro je harmonija zavladala selom. Ljubitelji ptica kažu da su primetili nove kolonije Supova po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Albaniji.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

Svetske ekonomske krize su postale sve učestalije, a biznismeni da bi se osigurali, sav novac su pretvarali u zlato, jer se u svakoj krizi pokazalo kao najsigurnija investicija. Svaka kriza koja je pogodila svet ili barem jedan deo sveta uvek se prenosila i na Srbiju. U svakoj krizi zvaničnici su videli šansu za oporavak Srbije, ali sve se završavalo na jalovim obećanjima u koje je narod sve manje verovao. Međutim, nastankom takozvane, zlatne krize, sve se promenilo.

           Kipar je odavno postao skladište svetskog kapitala i pojavom zlatne krize, došlo je paralelno i do kiparske krize. Usled nagomilanog zlata ostrvo je počelo da tone. Ubrzo su stupile na snagu mere, kojima bi se sprečilo potapanje ostrva, a jedna od tih je i zabrana deponovanja zlata na Kipar. Ono malo stanovništva kome nije stalo do patriotizma napustilo je Kipar uz novčanu nadoknadu, jer bi automatski nekom biznismenu omogućio da deponuje zlata koliko je iseljenik težak. Smrti su bile učestalije, ali nedovoljne da zadovolje potražnju koja je vladala u svetu. Uvedena je i privremena kontrola rađanja kako ne bi dolazilo do ekcesnih situacija, jer bi svaki roditelj za rođenje deteta morao da izdvoji najmanje tri kilograma zlata.

           Političari su odmah pomislili kako je to šansa za oporavak Srbije, jer bi napokon srpski biznismeni ulagali novac u Srbiju, pošto ionako više novac nigde nije siguran. Međutim, kriza se otegla, a ulaganja nije bilo ni u tragovima. Biznismeni su ćutali, a narod je bio sve glasniji. Vladajuća većina se po prvi put u novijoj istoriji stvarno pobojala za opstanak na političkoj sceni, kao vladajuća. Čak se i demokratski izabrani predsednik pobojao za svoj opstanak. Napokon srpski biznismeni su udostojili političare i krenuli u dijalog. Zapravo to je bio monolog, jer političari kao i uvek nisu imali nikakve primedbe na predlog biznismena.

           Srpski biznismeni, rešili su da rizikuju i da sav svoj novonastali kapital pretvore u platinu, a da novac iz Miloševićeve vladavine, koji je neko pretvorio u zlato, otkupe po duploj ceni. Time bi dobili dovoljno prostora da ubuduće skladište plemenite metale, a Srbija bi dobila i novac i zlato.

           Vladajući vrh je to oberučke prihvatio. Nisu mogli a da se ne pohvale, kako su velikim naporima uspeli da vrate novac, koji je devedesetih otet od građana Srbije. Ono što je oteto napokon je i vraćeno. Država je počela da daje povoljne kredite posrnulim preduzećima, a zlato je prebacila na neko malo manje sigurno ostrvo, jer ko zna možda svet iznedri još neku zlatnu krizu.

           Narod je uvek bio blagodaran, te je ovakvo delo nagradio na sledećim izborima.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u  

            Neka vanzemaljska bića, koja su ljudi prozvali Marsovcima iako nisu znali sa koje planete potiču, vrlo su lako porobila Zemlju. Pomoću zraka nepoznate strukture, spalili su po nekoliko napuštenih objekata u svim većim gradovima širom Zemlje i na human način su pokazali da žele dijalog. Pored toga što su humani, pokazali su se i pošteni, te su svim državama sveta poslali dopis, u kome su naznačili da je na njihovoj planeti došlo do klimatskih promena, tako da ne mogu više da uzgajaju kupus, koji je preko potreban za opstanak njihove vrste. Naravno, nikog nisu hteli da dovedu u zabludu da će sirov kupus transportovati negde u svemir, pa su naznačili da im zapravo treba jedna pitoma bakterija, koja se dobija njegovim kišeljenjem. Kada su se uverili da Zemljani neće zloupotrebiti njihovu humanost poslali su istovremeno izaslanike u sve zemlje sveta, kako ne bi Zemljani mogli da prave strategije u pregovorima. Jedan izaslanik je najavio dolazak i u Srbiju. Zahtevao je samo da u dvadeset dva časa predsednik bude sam u skupštini, a on će mu se na adekvatan način okazati.

            Tačno u dvadeset dva časa po lokalnom vremenu, vanzemaljac je pokucao na vrata skupštine. Predsednik je znao ko dolazi, jer je samo najviši vrh bio upoznat sa njegovim dolaskom, ali nije znao da će se pojaviti neko u obličju čoveka sa slušalicama na ušima. U iščekivanju tog bića predsednika je oblilo sedam voda, ali kada ga je video prestao je da se znoji, jer su mu sve životne funkcije spale na minimum. Vanzemaljac mu se obratio na tečnom srpskom.

-       Poštovanje gospodine predsedniče, drago mi je što vas vidim.

-       I … meni - nekako je uspeo da promuca predsednik.

-       Ja bih vas zamolio da prošetamo malo po gradu, a usput ćemo popričati.

-       Mislim da bi … bilo bolje da pričamo u skupštini.

-       Zašto?

-       Neće nam niko smetati u priči.

-       Meni ništa ne smeta, a želeo bih da vidim Beograd. Da li se vi to plašite da šetate po gradu?

-       Ne, ne, nikako.

-       Delujete mi veoma uplašeno. Napraviću nevidljivi štit, tako da ćete biti bezbedni. Hajdemo.

Krenuli su u šetnju. Predsedniku nije trebalo dugo da se vrati u normalu, jer je vanzemaljac počeo da priča o sportu. Divio se srpskim sportistima, što je predsedniku veoma imponovalo. Vanzemaljac je zastao pored jednog izloga.

-       Kako divne cipele.

-       Da, da, italijanske su.

Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Predsednik se opustio kao da je pored njega predsednik neke susedne države. Zastali su kod jednog kioska.

-       Predsedniče, da li možete da mi kupite žvakaću gumu, nemam vašeg novca.

Predsednik se samo nasmešio i pohitao ka kiosku. Kupio je desetak različitih žvakaćih guma kako bi udovoljio vanzemaljcu. Sa velikom zebnjom predsednik je otvorio šaku i ponudio žvake. Plašio se dodira. Vanzemaljac je letimično pogledao žvake i dodao.

-       Nemate više one Bazoka Džo i one kao cigarete?

-       To je prošlost, probajte ove uvozne, odlične su.

-       Ne hvala, probao sam već.

Predsedniku je laknulo, jer ako mu naredni put zatraži sendvič, laše će mu uručiti bez dodira. Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Zastali su pored izloga jedne velike knjižare. Vanzemaljac je gledao tridesetak sekundi izlog i nastavio dalje.

-       Predsedniče, da pređemo na stvar.

-       Slažem se.

-       Sav kupus koji otkupimo platićemo u zlatu, jer toga ima u izobilju na našoj planeti. Mi znamo vaše kapacitete u proizvodnji kupusa, tako da…

-       Mi možemo da udesetostručimo proizvodnju kupusa.

-       Ne prekidajte me dok pričam. Ja sam završio svoju misiju ovde. Vidim da ništa ne proizvodite, čak vam i evropska književnost dominira u knjižarama. Zato sam odlučio da vas pripojim Evropskoj Uniji. U Nemačkoj će biti montirana fabrika za preradu kiselog kupusa. O količinama koje ćete morati da isporučujete bićete naknadno obavešteni…

-       Ali…

-       Budite demokratski i ne prekidajte me. Moj zadatak je bio samo da odlučim kojem centru da vas pripojim, a centri i količine su unapred određeni radi lakše eksploatacije resursa. Predsedniče, ja ću vas sada napustiti. Imajte u vidu da ovaj štit više ne deluje.

Niko nije video kako je vanzemaljac došao u Srbiju, a predsednika je oblio hladan znoj tako da nije primetio kako je vanzemaljac nestao.

U istorijskim udžbenicima svih zemalja sveta ubeležen je datum dolaska vanzemaljaca na Zemlju, a u srpskom udžbeniku je konačno zabeležen datum ulaska Srbije u Evropsku Uniju.

podeli priču na svom FB profilu 
    podeli priču na Twitter-u