evropske i one druge priče

Kada je Ljubivoje ušao u podzemni prolaz nije osetio promaju, koju je odavalo lepršanje ženskih suknji, već blagu toplinu. Koraci su mu postajali sigurniji, a telo su polako napuštale uobičajene boli. Spustio je novčanicu u kartonsku kutiju, razmenio tople poglede sa uličnim sviračem i uputio se ka suprotnom zidu. Aktn tašnu punu medicinskih izveštaja stavio je pored nogu, naslonio se na zid i prepustio čulima.

            Kakvo poštovanje. Skoro svaki prolaznik je zastao i udelio koliko je mogao. Da li ću ja ikada dobiti ovakvo poštovanje?

            Darinka je nabola vilama plasku sena i krenula ka toru da položi ovcama. U sred obora susrete se sa ženom njenih godina.

-       Dobar dan, vi mora da ste učina žena.

-       Jesam, a vi?

-       Ja sam Grozdana iz Brezovice...

-       Brezovice, gde je moj Ljubivoje...

-       Jeste mila moja, došla sam da vam u ime sela izjavim saučešće...

Dve žene su se našle u zagrljaju, koji je trajao taman toliko dok se Darinka pribrala.   

- Mila moja, hajdemo u kuću da se ogrejemo.

            Dok je Darinka zakuvavala kafu, Grozdana je izvadila kesu i spustila na sto. Darinka je lagano koračala i u rukama nosila šoljice. Na pedalj od stola krajičkom oka je spazila kesu. Ruka joj je zadrhtala i kafa se izlila u tacnu. Spustila je tacne na sto i pogledala prema šporetu tražeći krpu, ali Grozdana veštim pokretima ruku vrati kafu iz tacne u šoljicu. Obavila je njenim rukama Darinkine ruke i tiho rekla:

-       Sedi, sedi, tacna za to i služi... Naše selo nije imalo boljeg uču od Ljubivoja. Kasno smo saznali da bi ispratili uču na poslednji put, ali ... sakupili smo ovu kesu za na kosti... Mila moja, nema ovde puno, ali je svako iz sela priložio koliko je mogao.

Nakon ručka Radomir je izašao na terasu, na jedan trupčić je seo, a na drugi stavio kafu i počeo lagano da se predaje letnjem povetarcu. Oslonjen na mlak i hrapav zid, na trenutak je sklopio oči. Smešio se i osluškivao šum brezovih grana. Šum grana su počeli da potiskuju neki glasovi i zveckanje poput oružja u strojevom koraku. Trgao se iz dremeža i mahinalno koraknuo ka mestu odakle su dopirali glasovi. Glasovi su zamukli, a umesto zveckanja čulo se šištanje:

-       Šta to radite?

-       Odjebi matori.

-       Molim vas nemojte da žvrljate na zidu.

-       Matori, ako ti dođemo gore, polomićemo te kao...

Dva momka koja još nisu domašila punoletstvo su ga mirno gledala i kiselo se cerila, dok je treći ispisivao ćirilična crvena slova na zidu.

Najednom Radomirovo ozbiljno lice poprimilo je meke obrise, a osmeh zadovoljstva mu se oteo sa usana. Nekoliko trenutaka gledali su njegovo nasmejano lice koje je virilo iznad žardinjere sa padajućim muškatlama, a potom neko od njih progovori:

-       Matori, priznaj da si se usrao.

Radomir je klimnuo glavom, napravio par koraka unazad, a trupčić koji mu je bio u naručju posadio je na prvobitno mesto. Naslonio se na zid, otpio je gutljaj kafe i u sebi progovorio:

-       Hvala ti Bože što si mi podario strpljivost u ovom teškom trenutku.

Uf, kako me peckaju leđa. Mrzi me sada da idem u kupatilo kako bih video šta mi je uradila. Videću ujutro kada je ispratim. Bilo je divlje i svaka izblebetana reč tokom muvanja vredna je ove recke. Okrenuću se na stomak i glavu na drugu stranu. Lakše ću zaspati gledajući mesečinu, nego njene bele nokte na mesečini.

Budim se panično, otkriven sam, zauzimam sedeći stav i počinjem da kašljem. Kada sam se iskašljao jasno sam u nozdrvama osetio miris laka za nokte. Ona sedi gola na stolici, prekrštenih nogu, smeška se i blago maše rukama. Pratio sam mahanje njenih ruku i taman kada sam pomislio da ću biti hipnotisan osetio sam peckanje na leđima. U tom trenutku sam shvatio, da se ogrebotine na mojim leđima podudaraju sa crvenim reckicama koje je našarala preko belih noktiju.

Ja sam od noćas hipnotisan, a sama pomisao na recku izaziva mi mučninu u stomaku.

Kada je grupica planinara ušla u Milovanov obor, Milovan je naveliko vaspitavao bika. Vezao ga je za šljivu i čekićem od kila udarao tamo gde bik ima najviše mesa. Čovek starinskog kova u poodmaklim godinama je znao, da bika koji rogom krene na gazdu jedino batinama može da vaspita. Kada ih je video, Milovan je prekinuo posao, a neko od njih mu se obratio:

-       Šta to radiš čiča?

-       Ništa – Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Tek što su planinski vrhovi počeli da krnje sunce, planinari su preskakali prelaz ka Milovanovom oboru. Milovan je prigrabio travu što je bik razbacao oko šljive i uz glasne pogrdne reči počeo bika da udara čekićem. Video je omladinu i na trenutak prekinuo posao. Neko iz grupice mu se obratio:

-       Čiča, kako se osećaš kada tako maltretiraš jadnu životinju?

-       Dobro - Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Seljaci su se oduvak skupljali ispred prodavnice. Svi su u prodavnicu dolazili poslom, s razlikom što je jednima posao bio kupovina namirnica, a drugima sakupljanje abrova. Opušteno ispijanje piva na klupi ispred prodavnice prekinuo je jedan seljak koji je tek pristigao:

-       Jel’ ste čuli kako su neki planinari ubili Milovana?

-       Kojeg Milovana – uzvrati neko sa klupe.

-       Onog gluvog starca što je samo pričao, ništa i dobro.

-       Jadan čovek, od kako je načisto ogluveo, ljudi su ga samo pitali, šta radiš i kako si, a on je samo odgovarao, ništa i dobro. ’Ajde ljudi nek je pokoj duši našem večito nasmejanom Milovanu.

Seljaci bez reči prosuše malo piva iz flaše i nakrenuše po jedan dobar gutljaj.

Kada je Cigo čuo zveket kovanice koja je pala na pločnik umesto u kartonsku kutiju, mahinalno je ukrutio i iskrenuo ruku koja je u snu bila poprimila sasvim prirodan i opušten položaj. Našao se oči u oči sa čovekom koji mu je mirno dodao:

-       Naš grad je mala zajednica, sve znamo ali te puštamo.

Cigo je oborio pogled, kao da se malo postideo i bez reči nastavio da prosi. Čoveka je viđao svaki dan, jer je prosio ispred prodavnice, a pošto je često dobijao milostinju zaboravio je na njegove reči.

Nekoliko meseci kasnije u naselju gde je živeo Cigo, pojavili su se državni službenici koji su upoznavali stanovnike naselja sa njihovim pravima u društvu. Omogućili su im besplatnu zdravstevnu zaštitu, tako da su se mnogi stanovnici naselja prvi put obreli u Domu zdravlja.

Prilikom pregleda Cigo je sve vreme držao ukočenu ruku, a lekar mu je svesrdno pomogao i da se svuče i obuče. Tek što je lekar krenuo da piše izveštaj Cigo mu se obratio:

-       Doktore, vidite li vi da mi je ova ruka bolesna?

-       Vidim.

-       Kada vidite, da li mogu da dobijem neku socijalnu pomoć?

-       Vidim, ali znam ono što i svi znamo.

Nije sačekao da lekar napiše izveštaj, već je ljutito izašao iz ordinacije.

Cigo se vratio svom uobičajenom poslu. Kovanice nisu zvečale kao pre i nakon sedam dana više nije mirno sedeo, već je krenuo ljude da presreće i pruža kutiju u pravcu njihovih glava. Ponovo se našao oči u oči sa čovekom, koji mu je i ovog puta mirno dodao:

-       Naš grad je mala zajednica, sve zmo znali, ali smo te puštali dok si bio skroman.

Milinko bi svako jutro obukao odelo, a pogledom kroz prozor bi odlučio da li će zadenuti i štipaljke na nogavice. Ako bi ih zadenuo, izvukao bi biciklu iz šupe, dogurao do ulice i sa ivičnjaka laganim pokretom se našao na sedlu.

            Kada bi se našao ispred prodavnice, usporeno bi priterao biciklu uz ivičnjak što uokviruje travnjak, malko pritisnuo polugu za prednju kočnicu i lagano se spustio na ogoljeni travnjak, a potom uglavio biciklu u ram za bicikle.

            Milinko se nikada nije susreo sa momkom koji je počeo da ostavlja motor na sred staze. Nisu ni mogli da se sretnu jer je Milinka budilo sunce, a momka puna bešika piva ili osećaj gladi.

Jednom prilikom prodavac se obrati momku:

-       Zamolio bih te da ne parkiraš motor na sred staze. Stavi ga pored drveta, tamo nikom ne smeta.

-       Meni smetaju umrlice na drvetu, pa ništa. Slušaj matori, kad budeš sklonio ovaj ram za bicikle, ja ću motor parkirati na njegovo mesto. Jel’ jasno?

Prodavac se ironično nasmešio:

-       Jasno. Skloniću ga jednog dana.

Jednog dana momak je prišao motorom prodavnici i parkirao na mesto gde je do juče bio ram za bicikle. U sebi je prokomentarisao: Matoroj drtini je trebalo dve nedelje da legne na rudu, ali je legao.

-       Ooo, komšija.

-       Zdravo, komšo.

-       Ja krenuo kod tebe.

-       A, ja kod tebe.

-       Pa kad smo se sreli ispred Cakine radnje, glupo je da ne popijemo po klaker.

Kažu mi da je u ovoj ulici jedini preostali četkar u gradu. Zašto izumiru stari zanati? Zar je moguće da nema ljudi koji cene njihov rad?
Zatvoreno? ... Kod ćurčije sam u broju četrdeset tri. Eto, nema posla i kafeniše.
Pazi ti, sodadžijska radnja. Ova bi ulica trebala da nosi naziv ’Zanatska’.
Trideset devet, četrdeset jedan, ah evo ćurčije. Zatvoreno? ... Kod četkara sam u broju dvadeset sedam. Šta je bre ovo? Ko koga ovde ... Ima ljudi koji cene njihov rad, ali oni ne cene nas. Idem kod sodadžije da se osvežim, tek da nisam dolazio badava, on barem radi, video sam dva čoveka za stolom. 

Nigde ne izlazim, sem do prodavnice i pošte. Na putu shvatim da sam najstariji i da nikog ne zanima otupeo um i svenulo telo. Na kasi samo, dobar dan i hvala lepo. Sa onima što prodaju meso mogao bih da prozborim koju, ali ne prodaju pileće šije, a za drugo i nemam. Šije prodaju u nekoj prodavnici na periferiji, ali ja ne mogu da odem do tamo. Niko mi ne ulazi u kuću, sem komšije preko. A, i on dođe jednom mesečno kada mu zatreba nešto od alata. Više vremena provedem na terasi tražeći alat, nego sa njim u priči. Samo televizor i ja. Kada bi barem lopov ušao u stan i pokušao nešto da ukrade. Ovoga mi krsta, ne bih ga prijavio, samo kada bih sa njim koju prozborio.
            Neko zvoni. Da li je moguće da neko meni zvoni?
            - Dobar dan, ja sam inspektor Todorović, ako može par pitanja?
            - Hajde uđite, uđite... hoćete li kafu ili rakiju?
            - Zahvaljujem, ali žurim.
            I tebi nije do razgovora sa mnom...
            - Gospodine, da li je ovo vaša knjiga?
            - Čekajte da uzmem naočare ... sve knjige sam potpisao dok sam još bio živ... Sveto Pismo ... Đura Daničić ... jeste to je moja knjiga, a otkud ona kod vas?
            - Uhvatili smo lopova na delu i u rutinskom pretresu stana pronašli smo dosta vrednih knjiga. Dok sam ulazio u njegov stan fotografski sam zapamtio vaše ima sa vrata i kada sam video isto ime na knjizi, pomislio sam da ste to možda vi.
            - Hoćete da kažete da lopov živi u ovoj zgradi?
            - Da, da, vrata naspram vaših. Došao sam da mi potvrdite da je ovo vaša knjiga.
            - Jeste to je moja knjiga, a ... evo sada sam se setio da sam komšiji pozajmio knjigu pre mesec dana.
            - Gospodine, moram još jednom da vas pitam da li ste sigurni?
            - Siguran sam. Star sam ali još uvek me pamćenje služi.
            A, znam i šta sam se onomad pred krstom zakleo.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama.  Lagano dođe do kapije, kofu spusti pored stuba, dok otpetlja rezu malo povrati snagu i nastavi dalje ka oboru. Neprimetno prođe pored kotara, dođe do kruške Kantarlije, malo se izdigne da uzme mačugu uglavljenu u rakljama i u hodu nastavi mačugom da meša splačine. Nadomak prošća od obora okaže se veprovima, ljutito ih udari nekoliko puta po njušci kao znak da se odmaknu od kamenog korita, presavije se preko prošća i izruči splačine. Kada veprovi prionu na splačine on ih prepipa po leđima i prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još mesec ipo dana. Tebi prćasti je ostalo još mesec dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Spustio je kantu pored Kantarlije, što nikad nije radio, poteško se izdigao da dohvati mačugu i nastavio ka veprovima. Dok su se veprovi otimali za splačine, prepipao ih je prstima po leđima i prozborio:

-       Šareni, slabo mi se popravljaš, kao da znaš šta te čeka. Tebi prćasti je ostalo još petnaest dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Otpetljavao je rezu kao tuđim prstima – nesigurno i dugo. Zastao je pored kotara, naslonio se na jedan proštac, zagledao se u nadolazeće sunce i kada mu se učinilo da se dovoljno odmorio nastavio je dalje. Držao se za Kantarliju kada je napipavao mačugu, a kada je uhvatio, nastavio je da grli krušku ne bi li se malo odmorio. Kada je stigao do prošća, okazao se veprovima, nije ih udario po njuškama i sa visine je sipao splačine. Veprovi navikli na dodire nisu znali da po njima pljušte splačine i pršte svuda sem u korito. Dok su se gurali oko praznog korita Radonja prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još sedam dana, neće ova kuća pred goste masno pečenje, a tebi prćasti kako bude, ja o tome neću odlučivati. Čuo sam kad je doktor šapnuo mojoj Ljubici da mi je ostalo još sedam dana.

  Svuda u svetu je poznata praksa da se zanati prenose sa oca na sina, ali od skoro u Srbiji postoji jedan zanat koji se prenosi sa sina na oca. Povodom tog saznanja posetili smo Ljubinka Gočanina iz Kraljeva. Zatekli smo ga na radnom mestu i zamolili da nam objasni o kakvom se zanatu radi.

            Radi se o zanatu crtanja grafita koji sam ja nasledio od mog sina Milivoja. Fala Bogu moj sin je živ i zdrav, ali jednostavno nije mogao da iscrta sve grafite koji su poručeni, tako da je rešio meni da prenese zanat i na taj način nađem posao u ovo teško vreme.

-       Možete li nam reći kako je došlo do potrebe za crtanjem toliko grafita?

-       Onomad je Radivoje iz gradske čistoće bio pijan i kada ja prao ulice stalno je usmeravao crevo na zidove. Kao što vidite isplivali su neki grafiti, ’dole diktator’, ’nema mleka, nema hleba, jedite govna tako treba’, ’bando crvena’… Sad ja sa sinom na jedan umetnički način potirem ovu rugobu.

-       Recite nam ko je nalogodavac tih grafita i da li može da se živi od tog zanata?

-       Ne, nemojte molim vas … ne smem da vam kažem ko je nalogodavac, jer mogu da izgubim licencu za zanat, a posla ima puno, jer ovi što su krečili mnogo tanko su okrečili, tako da i kiša spira…

Biće posla, ja sam optimističan – dodao je Ljubinko uz osmeh na kraju.

-       Vi ste u upitniku naveli da ne podnosite indijski čaj. Pretpostavljam da je to nastalo u ranom detinjstvu?

-       Ne doktore imao sam oko dvadeset godina.

-       Interesantno, hoćete da mi ispričate kako se to desilo.

-       Naravno doktore…

Nakon godinu dana studiranja naiđe ono teško inflatorno vreme. Prestadoše žurke, a naše studentsko okupljanje se svelo samo na kućna druženja uz domaću rakiju i sok iz kesice. Međutim, jedan iz naše družine se smuva sa Beograđankom, a ona tim povodom reši da napravi žurku.

On je već bio u stanu i dočekivao njene goste, a nas četvorica smo vadili poslednje novčanice i stavljali na sto kako bi kupili neko piće koje nas ne bi obrukalo. Prebrojali smo novac i samo slegli ramenima. Moj oboren pogled se zaustavio u ćošku sobe i tada sam shvatio da nas Rubinov vinjak neće obrukati.

Na ulasku smo predali poklon gazdarici, a pošto nije bio zavijen, kroz hodnik je odjeknulo: ’a vinjak, možeee, možee’.

Žurka se već bila razbuktala, a ja sam se parkirao pored stola sa pićem gde je bio i naš vinjak. Čuvao sam stražu kako ne bi naša studentska tajna izašla napolje.

Kako to već biva, negde oko tri sata muzika je utihnula, a nas desetak smo sedeli na podu u brlogu izgaženih grickalica i čekali noćni prevoz. Našu dremku razbi jedna pijandura mrgodnim povikom: ’Ej, nema više pića’. Gazdarica koja je bila u muškom krilu i očigledno nije dremala, odmah se nadovezala: ’Ima onaj vinjak što ste vi doneli – ujedno je nekako pokazala rukom i na mene - zatrpan je praznim flašama, pogledaj malo bolje’.

Shvatio sam da naša studentska tajna više neće biti tajna. Uz neke čudne uzdahe otišao sam do kuhinje. Dohvatio sam flašu pre tog tipa, otvorio i počeo u hodu da pijem. Nisam se obazirao na njegove povike i psovke, već sam pio vinjak kao da pijem pivo. Iskoristio sam njihovu zanemelost i sručio celu flašu iz tri puta. Otišao sam do kuhinje, malo proprao flašu, natočio vodu, vratio se u sobu, seo i rekao: Moram da razblažim onaj vinjak.

Eto, doktore, od tada na samu pomisao na indijski čaj meni se uskovitla nešto u želucu i dobijem nagon da povraćam. Blago rečeno, ne podnosim indijski čaj.

Čuo sam da je baba Stana, koja živi u trećoj kući od kuće gde mi je baba rođena, na umoru. Krenuo sam da se oprostim od babe i iskoristim priliku da prenesem poruke ljudima na onom svetu. Tu privilegiju imaju samo oni koje samrtnik pozove, ali osećam da mi neće zameriti na toj slobodi, barem zbog onih, kojima želim da se obratim.

            Autobus produžava glavnim drumom, a meni ostaje da puteljcima koji vode okrajcima livada, njiva i šljivaka preprečim do Stanine kuće. Baš ovim puteljcima me nekada davno moja baba vodila, kada smo obilazili njen rod. Kad god bi se odmarali, baba je pokazivala rukom na parcelu koja je nekada bila njena. Povremeno bi savijala šaku u zglobu, ne bi li mi što bolje dočarala da se iza brežuljka nalazi parcela, gde je donosila radnicima testije sa vodom i surutkom ili kotarice natežale od čorbaluka sa varivom. Tada sam mislio da me ovuda baba vodi, samo radi prečice, ali sam u dvadesetim shvatio da me baba vodila malo okolo, sa ciljem da mi prenese sećanja. Za mnoge stvari je govorila, oteto - prokleto, ali za ovu nije, jer kako je sama pričala, ne treba bacati prokletinju na ceo narod, jer je najveći greh prokleti poštenog čoveka. Bila je pri zdravoj pameti kada je slušala demokratska obećanja, ali je na pomen zemlje samo odmanjivala rukom sa rečima : ’ I ovi prave prečice, kao i oni nekada ’. Tako i ja danas ove puteljke kojima idem, svesno zovem prečicom, znajući da je malo dalje nego glavnim drumom.

            Polako koračam, napredujem u mislima i Staninoj kući. Smišljam što kraću poruku, kako ne bih zamorio Stanu. Babin otac je bio predratni gazda, kako su me u školi učili, a u selu bi za njega rekli samo, domaćin. Generacijama unazad uspešno je vođeno domaćinstvo, ali dolaskom komunizma država je procenila da je on slab domaćin, sebe proglasila boljim i zakonom jačeg do danas upravlja najvećim delom imovine. Kažu da je za vreme sezone radova po tridesetak ljudi čekalo ispred kapije, a on odabirao one koji mu se učine najboljim za posao. Da mu nabrojim njegove njive, koje je Morava ove godine poplavila ? On zna da to Morava stalno plavi i zanima ga samo da li je vraćeno. Rećiću mu da ovog puta verujem u obećanja, a na njemu je da poveruje praunuku.

            Dolazim do dobro poznatog dvorišta, kereći lavež najavljuje posetu, a mene obuzima osećaj sreće u ovako žalosnom trenutku. Raduje me da ima ko da hrani kera, jer je to siguran znak da ognjište ostaje i posle baba Stane.

            Čim me Stanina snaja najavila, ušao sam u malenu sobicu gde je baba od vajkada obitavala. Vidi se da je i ovog proleća soba okrečena, a na prostirkama po patosu nigde ljuščice niti zrnce od strugotine. Bubnjara je žicom išmirglana, a čunkovi prefarbani srebrnom farbom, koju na selu oduvek zovu bronza. Ubledelo Stanino lice i bela kosa stapaju se sa jastukom, a ruke sa belim resama na crvenom ćilimu. Da me njena snaja nije predstavila, morao bih da joj objašnjavam čiji sam, ali ovako me baba, na izgled nemoćna preduhitri :

            - Nemoj da se zdravimo, sedi Stojane, ete ti tu tronoška. Zaokruglio si se, jedva sam te poznala.

            - Priznajem jesam se malo ugojio ...

            - Nisi se ugojio, ti si se zaokruglio. ’ Oće li ta svadba skoro, da baba ustane i zaigra ? Ako neće da mrem.

            - Nadam se da hoće.

            - A kakva je devojka ? Odakle je.

            - Od Čačka je. Mogu da ti kažem da je smerna, razumna, umešna i razborita.

            - Lepo, sad ’ mogu da mrem.

            - Ma kakvi baba, ustaćeš ti. Vidim ja kako ti gromko i bistro zboriš.

            - Jedino glas od mene, ostalo je sve uvenulo. Imaš li šta da poručiš onima gore ?

            - Ma jok, dobro si ti baba.

            - Pričaj da ne dolaziš dva puta.

            Bilo kakvo snebivanje ne vodi nikuda, jer me je baba pročitala čim sam kročio na ponjavu.

            - Hteo bih da prenesem nešto mom pradedi. Rekni mu da danas neki drugi domaćini, biraju radnike za radove na njegovoj imovini, a radnici više ne stoje pred kapijom, već čekaju na birou. Rekni mu još, da se iskreno nadam da će se to ubrzo ispraviti.

            - Samo to ?

            - Sve drugo zna.

            - Ovo sam i ja mogla da mu kažem, ali se ne nadam da će se to ispraviti. Ali ako ti tako veliš, reknuću mu. Tvojoj babi ću da reknem da si se oženio i da imaš porod.

            - Ali ... kako da lažem babu ?

            - Ja ću da reknem, a ti gledaj šta ćeš i kako ćeš.

            - Ali baba Stano ...

            - Završili smo, nema govora više, ostaj mi zdravo i dobro.

Njega očigledno ništa nije sprečilo, da me posle tri dana zovne, a ni mene da ponovo u sivom renou, prebacim pojas radi fore. Vrata mi je otvorio kod Rudarsko Geološkog fakulteta, a zaključao u jednoj uličici, na Trošarini. Ne znam koliko je bilo sati, ali je bilo tik pred paljenje uličnog osvetljenja. Drvoredi kestenja ograničavali su vidik, samo na tri kuće ispred nas. Nenaviknuta na štikle, povremeno sam ispadala iz ritma naših koraka. Došli smo do jedne table na ogradi, na kojoj je pisalo samo: ’Dugme’. Širom otvorena kapija, tepih preko stepenica, koje su bile sastavni deo kuće iz tridesetih godina ovog veka, odagnale su moju prvu pomisao, da je tu smeštena neka radnja za presvlačenje dugmadi. Fenjer iznad ulaznih vrata, obasjavao je izborano lice čoveka u sakou, boje terakote.

            - Dobro veče, gospodo.

            - Dobro veče, rezervisao sam jedan sto na ime Milenković, ako biste mogli neko mesto gde ...

            - Kako da ne, draga gospodo, za vas ima jedno mesto gde zvuci klavira neće remetiti vaše reči, a ako vam slučajno ponestanu reči, možete bez bojazni uključiti i druga čula za uživanje.

            Blagoglagoljivi gospodin, rukom nam je pokazao na sto i poželeo ugodne trenutke. Dok smo prilazili stolu, videla sam kako podiže slušalicu, sa rečima, ’restoran dugme’. Shvatila sam zašto taj čovek, nije imao nikakav blok u ruci, sve je imao u glavi, srcu i godinama provedenih u kafani. Klavir? Ah, sad mi je jasna Vladimirova rečenica, da ne primaju goste u patikama. Pred nama je bila prostrana sala u čijem centru je očigledno podijum za igru. Po preporuci domaćina, koračali smo po škripavom, čamovom patosu, u pravcu sobice, bez vrata i kreveta. Dve sveće na malom stolu, dve stolice, starinska komoda sa ogledalom, bio je čitav inventar sobe, koja je nekada bila devojačka, po rečima mog sagovornika. Pred nama je bila knjižica sa četiri lista, ukoričena kao starinska Biblija. Knjižicu smo prelistali, želje u vidu boce belog vina usaglasili i konobaru saopštili. Konobar je vino doneo i sveće upalio. Sa pričama smo se naizmenično dopunjavali, jedno drugom sa pitanjima upadali, kao stari znanci, a u pauzama vinom grla vlažili. Imali smo pogled na celu salu, ali nikog nismo videli ni čuli, sem klavira povremeno, kada bi pijanista ušao u završnicu neke džez improvizacije. Mi nismo gledali na časovnik, da bismo preklapanje kazaljki proglasili, da neko misli na nas, mi smo mislili jedno na drugo i preklapali poglede. Ceh je platio, napojnicu ostavio, nakon poslednje čaše što smo ispili i nogama nehotice dodirnuli. Na izlazu nas je ispratio čovek u sakou boje terakote.

            - Laku noć gospodo, iskreno se nadamo da ste večeras uživali, a mi svojom uslugom, barem delić doprineli.

            - Uživali smo svim čulima.

            Ni sama ne znam kako mi se to otelo, na izlaznim vratima, ali znam da ništa nisam slagala. Ne znam, da li sam na štikle, naprasno navikla, ali iz ritma naših koraka nisam ispadala. Na pojas radi fore, sam skroz zaboravila. Te noći ništa nisam mislila, samo sam zaspala.

            Kada je Radomir izašao iz zgrade Ana je ušla u kupatilo da se šminka. Niko nije žurio, jer su oboje krenuli na vreme – on da pešači, a ona da se šminka.

            Pokreti su im bili opušteni, ali misli grčevite:

            Ako nekog sretnem biću mističan i pomalo bezobrazan.

            Valjda me neće niko zvati, rekla sam mami da idem sa drugaricama u šetnju.

            Kada je Ana izašla iz zgrade, Radomir je pogledao na sat kako bi proverio prolazno vreme.

            Radomir je usporio.

            Ana je krenula oštrim koracima sporednom ulicom, kako bi izbegla neželjene susrete.

            Niko nije želeo da kasni, a ni da čeka na platou pored tenka.

            Čekanje je slatko, ali ne pri prvom susretu kada ti se pričinjava da te svaki prolaznik gleda.

            Pogledi su im se sreli na trotoaru. Uz pozdrav prešli su ulicu, a iza njih je ostao plato pored tenka.

Četrnaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset prve godine, Nemci su započeli višednevno streljanje građana Kraljeva u znak odmazde za učestale napade na nemačke jedinice koje su bile stacionirane u Kraljevu. Hale pune radnika nisu bile dovoljne za odmazdu, te je neprijatelj nastavio sa hapšenjem po ulicama i domovima. Da bi se sačuvalo sećanje na nevine žrtve, podignut je Spomen park na mestu streljanja, mlekara je dobila ime Četrnaesti Oktobar, a školarci su obavezno dolazili da odaju poštu tog dana. Iako je streljano nešto malo manje od tri hiljade građana, školarcima je od prvog susreta sa školom pominjana cifra od oko šest hiljada ljudi. Nekom je delovalo da će se sećanje duže sačuvati ukoliko se doda koja hiljada nevino postradalih, pa je poradio na istoriji ’od usta do usta’ i pored zvanične pisane istorije, koja je najvećim delom pohranjena u zavičajnom muzeju Kraljeva. Pošto naš narod slabo čita, a u muzeje ide najčešće jednom u životu pod pretnjom neopravdanih časova, istoriji ’od usta do usta’ nije bilo teško da se ukoreni u narodu. Moguće je da se tih godina dešavalo slično i u nauci pa su jogurt pakovali u ambalažu piramidalnog oblika, jer nije teško pustiti priču da ako se jogurt za tri dana ne pokvari u Keopsovoj piramidi, neće ni u njenoj papirnatoj maketi.

            Grupe đaka predvođene profesorima slivaju se u ravnicu, besprekorno negovane trave u kojoj dominiraju bele  kamene humke u vidu nagorelih sveća. Pored belih simboličnih sveća, mogu se videti ljudi, ali mahom žene koje pale prave sveće. Dok se grupe đaka postrojavaju kao na vojničkoj smotri, na bini hor i recital vrše poslednje pripreme. Profesori povremeno opominju đake da se utišaju i tako najavljuju period u kome će morati da se odreknu priče. Svi znaju da ih pored ćutanja čeka i premeštanje sa noge na nogu i gledanje negde u daljinu, dok se na bini po ko zna koji put izvode slični performansi. I oni što učestvuju u programu su svesni da to nikog ne zanima, sem nekoliko ljudi što obično sede ispred bine na improvizovanim stolicama. Dok se rođaci mole za pokoj duše streljanih, oni se mole da njihov nastup primeti neka zvanica iz sveta pozorišta ili baleta, a skoro svi ostali da što kraće traje. I nosioci partizanske spomenice ponosno sede u prvim redovima, a ordenjem i značkama sa sličnih skupova podsećaju na svoje zasluge. I oni koriste priliku da se ispričaju, jer i njihova priča mora zamreti kada umetnici krenu da vitlaju sa nekim gazama obojenim u crno.

              Četrnaesti Oktobar, nekada i sada, ne zna se koji je crnji.

               (odlomak, radnja se dešava negde '88)