evropske i one druge priče

Juli je mesec, pijaca se pre zore budi. Ogrubelim rukama ostalo je još da stave natpis: ’brašno sa potočare’. Godinama je Gojko stavljao papir i uvek se pitao šta to čini, jer mu donosi samo uvrede od sumnjičavih mušterija. Malobrojnim stalnim mušterijama natpis nije bio ni potreban, ali voleo je da se pohvali kako ima potočaru. Njegovi su preci vodenicom hranili mnogočlane porodice, a on sada malenim džakovima samo popunjava tezgu na kraju pijace.

Pred Gojkom se pojavila mušterija sa praznim cegerom i velikim pipačkim sposobnostima. Strpljivo je propratio gospodina i izmerio mu kilo krušaka.

- Tja, prodaješ brašno sa potočare, a nemaš vodenicu.

     Ovaj je još bio i uljudan u odnosu na ostale, pa je Gojko uzvratio šalom

- Imam i vampira, a povremeno i vile zaigraju kolo.

- Eto, znao sam. Drži se ti more ovih starinskih krušaka što ti je ostalo, a vodenicu zaboravi i ne laži ovaj narod.

- Ne lažem, brašno je sa potočare.

- Znam, znam, svi lažu danas da bi nešto prodali … ne zameram ti ja.

      Odmahnuo je čovek rukom i ujedno prihvatio kusur. Gojko je samo uzdahnuo i dodao da uzdravlje pojede. 

      Nekada davno su avgustovske vrućine znale da iscrpe reku, tako da je Gojko ponekad mleo i na ustavu. Danas stalno melje na ustavu, jer su seljaci iz nizine kaptirali izvore i sproveli vodu u svoje domove. 

      Bilo je oko podne kada se kameno korito napunilo vodom tik do prelivanja i zajedno sa jednim delom jaza ustavili dovoljno vode da vodenica melje do mraka i tako opravda viševekovni naziv, ustava. Dok je Gojko podizao drveni kapak od ustave, negde na putu ispod vodenice začuo se ženski glas:

- Dobar dan domaćine, mi smo sa televizije, čuli smo da je ovde neko preživeo udar groma.

     Gojko je sišao sa ustave i krenuo u vodenicu da podesi kolo.

- Jeste, idite pravo uz reku, pa kad naiđete na naper od vodenice skrenite na prvu stazu desno.

- Hvala domaćine. A, je l’ ovo tvoja vodenica?

- A, čija bi bila?

- Da, da … a, radi li?

Gojku beše malo krivo, pa se drznu i odgovori u televizijskom duhu:

- Jok, obrće kolo na plej bek.

- Izvini čiko nije namerno, nisam nikad videla vodenicu koja radi … možete li vi da nam pokažete kako melje, a mi da snimimo reportažu?

- Može, uključi…

- A, je l’ mogu da vam postavim pitanje o vodeničkim pričama i …

- Može dete, može…

     Škripu vrata je nadjačao žubor vode, a Gojko je pokazao rukom na sobu u čijoj se sredini nalazi sto sa izrezbarenom tablom za igru ’mice – trakalice’. Počeo je da priča o vodeničarskom snu, koji uvek izađe iz vodeničareve glave baš kada i poslednje zrno zvekne o kamen…

     O Mitrovskim zadušnicama sneg obično napada tek toliko da se vidi ko je svoje stare posećivao. Sneg se davno otopio, drveće je olistalo i niko nije video kada je Gojko klečao ispred krstača i tiho zborio: 

     Zavetovao sam se da će vodenica raditi dok sam živ. Međutim, vode je sve manje i manje, reka presušuje, a vodenica sve više melje. Danas je moderno vreme i narod više veruje mojim rečima na televiziji, nego kad im zborim u lice. Ja im pričam da kolo okreće elektrika, a oni mi ne veruju, odmanjuju rukom i brašno na džakove kupuju. Ostao sam čestit kao što sam se i zavetovao. Nastavite da počivate čestito kao i do sada. Vaš Gojko.

Gradonačelnik jednog grada centralne Srbije gostuje na lokalnoj televiziji. Voditelj je čuo da je završena rekonstrukcija terminala hitne pomoći, pa je poželeo da tu divnu vest gradonačelnik lično prenese sugrađanima.

-      Mislim da će se svi složiti da je vest o završetku terminala hitne pomoći najlepša vest, zato sam je i ostavio za kraj. Šta možete reći našim gledaocima?

-      Javnosti možda nije toliko poznato da se hitna služba suočavala sa problemom loše projektovanog prilaznog terminala koji je usporavao rad. Terminal potiče iz vremena kada je klasičan sanitet bio jedino bolničko vozilo, tako da se nije obraćala pažnja na visinu nastrešnice. Danas jedno savremeno vozilo ima visinu koja premašuje visinu nastrešnice i kao takvo nije moglo da priđe do ulaznih vrata. Osoblje hitne pomoći je moralo da zaobilazi polovinu zgrade kako bi došlo do vozila. Danas vozilo ima prilaz do samih vrata…

-      Koliku ste uštedu u vremenu postigli?

-      Čitavih dva minuta. Umesto dosadašnjih sedam osoblju je potrebno samo pet minuta da krene na teren.

-      Hvala vam gospodine gradonačelniče, a poštovani gledaoci emisiju završavam sa konstatacijom da tih dva minuta možda upravo nekom spašavaju život.

        U čekaonici hitne pomoći bolesničku muku presekao je glas dežurne sestre koji je dopro sa razglasa : ’centar, mladić je sekao vene’.

        Sestra se pojavila na vratima lekarske sobe

-      Uf, trebalo mi je dva minuta da nađem dodatne zavoje, ali sam spremna.

-      Dobro, dobro, imamo još tri minuta, taman dok ispušim cigaretu.

Možete besplatno preuzeti sa adrese

www.ilegalac.com 

Sve pokude su podjednako prihvatljive kao i pohvale. 

 Dobrivoje Stevanović je pogledao penziji u oči i shvatio da nema nijednog zdanja u Kraljevu, na kome stoji pločica sa njegovim imenom. Za običnog čoveka je dovoljan ispraćaj u penziju i pohvala kolega kako nikada nije zakasnio na posao, ali on je želeo da uđe u istoriju Kraljeva sa pločicom, jer je bronzana pločica za arhitektu, a prazne reči su za običnog čoveka. Svoje poraze na konkursima pravdao je činjenicom da nije partijski čovek, a po gradu se govorilo da obiluje sumanutim idejama, te zato uvek izgubi. On je do penzije ostao van politike, a konačno je dobio šansu da svetu prikaže svoje ideje u poštenoj borbi, jer je raspisan konkurs koji nadgleda nezavisna organizacija iz Evropske Unije.

           Oktobra meseca, daleke četrdeset prve godine, četnici i partizani su se dogovorili da oslobode Kraljevo od okupatora. Slabo organizovani, ali ipak ujedinjeni nekoliko puta su napadali Kraljevo. U tim napadima je korišćen i jedan zarobljeni tenk, koji je često menjao vlasnika. Česta promena vlasništva nad tenkom nikom nije bila čudna, jer su četnici i partizani bili ujedinjeni. Međutim, u jednom napadu posada se razbežala i tenk je ponovo prešao u vlasništvo okupatora. Pošto nijedna okupacija ne traje večno, tenk je nakon završetka rata postao vlasništvo grada Kraljeva i postavljen je na večno postolje, baš negde gde je i zaustavljen u napadu. Tokom vremena postao je simbol grada. Danju bi se deca pentrala po tenku, pred noć bi se sastajali parovi, a u noći bi ponekad i skitnica prespavala u njegovoj unutrašnjosti.

           Nakon mnogo godina četnici i partizani su ponovo izjednačeni, ali samo formalno, jer jedan papir može premostiti fascikle i registre, ali ne i rascepe u ljudskim glavama. Danas se više niko ne obazire na te podele, sem u jednoj kafani blizu kraljevačke Male pijace. Četnik i partizan, godinama, svake letnje večeri, cede čokanj rakije u jedinoj kafani gde se zadržao patos. Uviđaju da im je život na izmaku, a sa životom i istina koja preti da izmakne. Ritualno sede u bašti za susednim stolovima, gledaju osvetljen tenk i prepucavaju se ko je tenk zarobio. Istorija je saglasna da je tenk izgubljen kada su bili ujedinjeni, ali nije saglasna ko je zarobio tenk, jer su bili razjedinjeni. Svima su dodijali sa svojim izlizanim pričama, a posebno gazdi, jer su slabo pili, a vidno smetali mušterijama. Zbog poštovanja prema njihovim godinama nije hteo da ih istera iz kafane, te mu je kao jako pobožnom čoveku, jedino ostalo da se moli Bogu na blage dane.

           Bože, završavam ovu molitvu sa željom da mi nekako skloniš ona dva namćora iz kafane. Kažu ljudi da njihove rasprave samo smrt može prekinuti, a ja nikom ne želim zlo, pa ni njima. Zato tebe neizmerno molim da ih nekom drugom silom razdvojiš. Bezrezervno verujem u tvoju moć. Ponizno, tvoj večni rab.

           Dobrivoje nije bio neki vernik, ali je iskoristio nedelju da se pomoli Bogu za ishod sutrašnjeg konkursa.

           Dobrivoju je želja uslišena, da li uz pomoć Boga ili dobrog projekta, ostalo je da vidi na svečanosti, na kojoj će mu biti uručena nagrada. Sedeo je u prvom redu i čekao da se komisija obrati publici.

           Uvaženi gosti, vi znate ime pobednika, a na nama je da obrazložimo zašto je ovaj projekat od mnoštva pristiglih pobedio. Komisija je imala težak zadatak, jer su svi pristigli radovi veoma kvalitetni. Međutim, ovaj rad koji vidite na platnu jedini predviđa uklanjanje tenka sa trga, što otvara veliku mogućnost u pejzažno arhitektonskom smislu. Napokon, trg će dobiti obličje trga, a predviđene fontane će se videti iz bilo koje tačke na trgu. Hvala na pažnji, a vi Dobrivoje priđite da preuzmete plaketu.

           Srpski konkurs sa krupnim slovima i evropski ugovor sa sitnim, izbacili su Dobrivojevo ime sa pločice, ali ipak on će biti ubeležen u istoriji grada Kraljeva da je pomirio jednog četnika i partizana.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

Kada je Đorđe pohađao treći razred osnovne škole išao je Carskim drumom, duž reke Uvac, baš kao i mnogi karavani pre dolaska Turaka u Srbiju. Ne bi njemu predstavljao problem pešačenje, da od Carskog druma danas nije ostao samo po koji kamen ili kakva isklesana stena radi proširenja nekadašnjeg puta. Pešačenje po zaraslom putu ništa se nije razlikovalo od pravljenja novih staza, tako da je nakon nekoliko godina pešačenja, stvorio svoj Carski drum prema školi, koji nije toliko krivudao kao onaj pravi Carski. U svojoj dečačkoj glavi često je stvarao filmove, u kojima zajedno sa Beloglavim Supovima preleće ponore i tom prilikom im dodiruje krila. Kada je završio osmogodišnju školu želja mu se ostvarila. Međutim, svaka želja ima svoju cenu.

Beloglavi Sup je vekovima spajao ljude, bilo kao grb Nemanjića ili upiranjem ljudskih pogleda u nebo, pri kojima bi ljudi privremeno zaboravili na čarke i nesuglasice. Niko ne bi poverovao da se desilo čudo i da su pet godina seljani jednog sela pokraj Carskog druma bili u zavadi zbog te ptice. Međutim, čuda se ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Selo je počelo da odumire, a seljani nezadovoljni podrškom države rešili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Renovirali su o svom trošku školu koja potiče iz doba kraljevine i tako smanjili muke oko slanja dece na školovanje, a nisu više imali bojazan da će deca čim završe školu ostati u gradu, što se ranije dešavalo. Oni su se svoje muke rešili, ali kada su shvatili da im se deca muče, jer do škole nema puta, rešili su da se pozabave i tim problemom. Obratili su se lokalnim vlastima za pomoć, ali su ih ovi uputili na jednu od evropskih neprofitabilnih organizacija koje su uvek spremne da pomognu. Ovaj put se radilo o organizaciji koja se bavila očuvanjem retkih ptica u Evropi, od kojih je i Beloglavi Sup. Organizacija je predložila model po kome bi imali i seljani i ptice korist, a ako imaju i ptice ima i organizacija. Sve što je trebalo je da u narednih pet godina na svake dve nedelje žrtvuju po jedno june za populaciju Beloglavih Supova i asfaltni put bi povezao celo selo sa školom. Jedini uslov je bio da se populacija Supova u narednih pet godina privikne na hranilište koje bi bilo na vrhu sela. Ako bi se privikli, bilo bi opravdano napraviti asfaltni put kroz celo selo, a organizacija bi iz fondova kasnije otkupljivala junce za potrebe ishrane Supova. Lako su svi preračunali da sto dvadeset junaca vredi sto puta manje od asfaltnog puta. Niko nije sumnjao da se Supovi neće uobročiti, ali polovina sela je posumljala u dobre namere fonda i predložila je da sami podaspu put barem za širinu staze, kako im se deca ne bi kaljavila na putu do škole. Druga polovina je poverovala fondu i selo se podelilo. Postoji dosta sela sa pridevom gornje i donje, i ne bi nikom bilo čudno da je i ovo selo tako podeljeno, ali ovo selo je dobilo prideve srpsko i evropsko. Pošto se čuda ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Zahvaljujući evropskom delu sela, projekat je zaživeo. Svake godine stručnjaci su posmatrali ptice koje su se množile očekivanom brzinom. Poslednje godine delegacija fonda je došla u selo sa namerom da ispuni obećano. Pošto je Đorđe najbolje vladao stranim jezicima poveo je delegaciju fonda do hranilišta. Došli su do visoravni odakle su zajedno sa Supovima mogli da gledaju celo selo. Ovog puta Supovi nisu gledali selo iz vazduha. Šef delegacije se obratio dečaku.

-      Zašto su ovako mirni?

-      Hranimo ih već pet godina.

-      Divno. Idi ih malo pojuri da vidimo kako lete.

Dečak je krenuo ka Supovima, ali oni se nisu dali u beg već su nekim čudnim krikovima i pokretima vratova davali znake pitomosti. Šef delegacije je potrčao ka jatu Supova, ali oni su se samo zbijali u gomilu i vratovima davali neke čudne znake. Šef je ljutito konstatovao da su krila plemenitih ptica atrofirala i tako su se pretvorile u ćurke. Cela delegacija je demonstrativno krenula niz strmu stazu koja je vodila iz sela.
Đorđe je zažmureo, polako krenuo ka litici u nameri da se vine u oblake. Leteo je spuštenih ruku i dodirivao krila Beloglavih Supova.

Seljani su prestali da hrane Beloglave Supove i uskoro je harmonija zavladala selom. Ljubitelji ptica kažu da su primetili nove kolonije Supova po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Albaniji.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

podeli odlomak na Twitter-u   

Prvim udisajem postajem svestan da se budim pribijen uz njene grudi. Čujem srce, belina mi udara u oči, izdižem glavu, kosa joj pokriva lice, vidim samo deo nosa, očne kapke i čelo. Blizu devet je, a kazaljka za zvonjavu je na deset. Slušam tiho disanje i dok lovim raštrkane predmete po desnoj polovini sobe, preslišavam se šta mi to izaziva osećaj neke manjkavosti. Ništa mi ne smeta, ali imam utisak da mi nešto fali. Nisam gladan, nemam veliki nagon na pišanje, napolju je mirno, pored mene leži mirišljava plavuša. Okrećem se lagano ka njenim grudima u nameri da zaboravim šta mi fali ovog jutra. Kada sam se budio sam, nešto mi je falilo, kada se budim u mirisu njene kože, opet mi nešto fali. Živote, kako zbunjuješ svog podstanara. Zbunjenost kratko traje. Fali mi pitanje koje sam postavljao, kada sam se budio pored devojaka: proveli smo noć zajedno, a šta sada? Pitanje je izostalo, a sve vreme mi je falio izostanak pitanja. Živote, kada bi samo znao koliko si usrećio svog podstanara.

podeli odlomak na svom FB profilu

podeli odlomak na Twitter-u   

Mrak je udavio dan i dozvolio reklamama da pokažu rasipništvo grada. Pomešano svetlo zbunjuje mi čula. Ne čujem fontanu koja je na deset koraka od mene, ali je vidim, kao da je na tri. Zarobljena sam u svetlu i batu nervoznih koraka na pločniku ispred Bilet Servisa. Dva poluskupljena stopala čekaju znak iz glave da krenu dalje. Glava čeka znak od oka. Oko čeka njega. Šta ako moja stopala krenu nekontrolisano da igraju školice? Onda bih morala da bacim kredu koju nemam. Pojavio se. Pozdrav bez stiska ruke i krećemo dalje. Pričamo o mom privikavanju na novi stan. Meni prija što ga vidim, a možemo i da pričamo o alarmima, ne smeta mi. Ne znam gde smo krenuli, samo znam da koračamo po pločniku i polako presecamo osvetljene izloge. Zastajemo ispred neke galerije, gde mi džentlmenski rukom i polukorakom u stranu, pokazuje da uđem. Pisak senzora na ulazu nije dozvolio nadolazećoj jezi da se ustoliči u mom telu. Bitno je da sam je napokon osetila. Mrdalice na postoljima i zidovima, zbog svog karaktera mame osmehe u radoznalim ljudima. Iz daleka se vidi da nema vulgarnosti, čista erotika. Bez reči prilazimo prvoj mrdalici, koju neko već pokreće. Devojka momku cepa košulju, a on zabacuje glavu. To samo može da ispadne u vidu postera iz dvadeset godina starog časopisa. Krećemo ka drugoj mrdalici, na kojoj su dvoje okrenuti jedno prema drugom i drže se za ruke. Pogledom se usaglašavamo da on pomeri mrdalicu. Pokret njegove ruke izaziva širenje njihovih ruku, a tela im se približavaju sasvim dovoljno da im se usne spoje. Stojimo nepomično, zatečeni prizorom. Gurkam ga i tiho kažem, da mnogo traje poljubac. Podiže veđe i potvrđuje. U slabo osvetljenom uglu čami mrdalica kojoj ne mogu da predvidim pokret. Prilazimo do postolja, svetlo ispod mrdalice prolazi kroz žice i obasjava nam lica. Upirem pogled ka mrdalici, koju pokrećem i čekam šta će da se desi. Osećam njegove prste u kosi i pogled na mom licu. Desio se neočekivano, pored mrdalice na kojoj momak stavlja devojci ruku u kosu, naš prvi poljubac.
Ovog puta nisam prigovarala da poljubac dugo traje.

podeli odlomak na svom FB profilu

podeli odlomak na Twitter-u   

Penzija je najveća varka savremenog doba. U kapitalizmu radiš kao konj da bi kasnije imao za elementarni život. Štediš kao mrav da bi mogao da uživaš u elementarnom životu. Međutim, to što si uštedeo daćeš sve na lekove, jer si na kraju toliko izraubovan da te samo puna šaka pilula može održavati u elementarnom stanju, a uživanje ćeš pripisati zabludi koju je svesno lansirao sistem, protiv koga si usled istrošenosti nesposoban da se boriš. Socijalizam je imao malo skriveniju varku. Radio si kao konj, nisi mogao ništa da uštediš, ali si imao zagarantovanu besplatnu šaku pilula, što bi se na kraju svelo na isto. Narod je poznat po tome što ne voli skriveno i okultno, te je krenuo iz socijalizma u kapitalizam i zapao u tranziciju, koja ne podrazumeva zagarantovanu šaku lekova. Ja sam u boljem položaju od ostalih penzionera, jer sam uštedeo za elementarni život i lekove, a nisam toliko izraubovan, jer sam sam sebe penzionisao pre vremena. Morao sam, jer je ostala samo još jedna fabrika u Srbiji koja nije privatizovana. Kada bude i ona privatizovana više se neće moći kupovati stanovi bez utvrđenog novčanog porekla. Ja sam požurio i kupio dva komada. Kada sam ih već kupio, rešio sam da odem u penziju, jer u manjem mogu da živim, a od rente većeg da živim. Da me nije primorala ova nesrećna okolnost i ja bih se stopio sa ostalim penzionerima. Međutim, dovoljno sam radio da me muči zajednička boljka, koja se zove, navika. Pri odlasku u penziju obavezno kupiš novi sat, jer se na starom skala zaglavila, ali i u mozgu se skala zaglavila i uskoro shvatiš da ti ni sat u penziji nije potreban.

podeli odlomak na svom FB profilu

podeli odlomak na Twitter-u   

Gospodin u beloj košulji krenuo je ka izlazu, sasvim zadovoljan pozorišnom predstavom. Malo ga je bolela desna ruka, ali nije pridavao pažnju, jer je smatrao da to ništa nije neobično posle dugog tapšanja. Voleo bih da budem glumac i da umrem na sceni, pomislio je i krenuo ka garderobi. Uzeo je kaput i hteo da se zahvali, ali nije uspeo jer je krljanje preduhitrilo njegove reči. Tresak o pod, vrisak kroz hol, ruke na ustima odaju kolektivni bol.

Maglovito je video ljude oko sebe, ali je još uvek čuo glasove: zovite hitnu, raskopčajte ga, ne tako, dajte mu veštačko disanje, da li ima lekara ovde, sklonite se da može da diše, daj vodu, brže ... pa on se smeje ... ne diše više. Tajac.

           Za pozorišnu predstavu kažu da je onoliko dobra, koliko ćutimo po završetku predstave.

           Gospodin u beloj košulji je ispunio svoj životni san.

podeli priču na svom FB profilu

Na ovom buvljaku ima svake zgode. Svašta ljudi bacaju, ali ništa što meni treba. Ne znam ni sam šta mi treba, zato i tumaram ovom ulicom i upirem pogled u zemlju.

           Pazi molim te predratni ram, znao sam da ću nešto naći. Ovaj mi je Cigo nešto poznat. Mora da je negde sa Dorćola, čak mi i klima glavom.

-      Zdravo momče, koliko košta ova velika slika?

-      Za tebe gospodine samo jedna cigareta.

-      Ma hajde, uzmi ovo što je ostalo. Ima tu desetak cigareta…

-      Ne, ne mogu da ti uzmem više.

Oduvek su bili skromni. Valjda će se Bog osvrnuti za njihovom skromnošću.

Kako je dobro očuvan ram, jedva izvadih ove ekserčiće. Vidi neki maturanti iz mog doba. Znao sam da će da pasuje za onu moju matursku sliku. Dobro sam zapamtio veličinu. Samo još krpom da prebrišem ram i staklo, i biće kao novo. Ovo više nema da se kupi. Ipak sam imao sreće što sam naišao na onog Cigu. Eh, sad da vidimo gde beše ona slika … tu je bila negde u fioci … Ah, da, možda sam je odneo u podrum sa ostalim stvarima. Nadam se da je nije zahvatila memla.

Dobro je, svetlo još uvek radi … zašto je prazan podrum? Gde su oni sanduci? Gde su moje uspomene? Kao da su metlom počišćene. Mislio sam da kada počnem da zaboravljam, da će mi ostati uspomene, kako bih se podsetio … mislio sam…

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u 

Svetske ekonomske krize su postale sve učestalije, a biznismeni da bi se osigurali, sav novac su pretvarali u zlato, jer se u svakoj krizi pokazalo kao najsigurnija investicija. Svaka kriza koja je pogodila svet ili barem jedan deo sveta uvek se prenosila i na Srbiju. U svakoj krizi zvaničnici su videli šansu za oporavak Srbije, ali sve se završavalo na jalovim obećanjima u koje je narod sve manje verovao. Međutim, nastankom takozvane, zlatne krize, sve se promenilo.

           Kipar je odavno postao skladište svetskog kapitala i pojavom zlatne krize, došlo je paralelno i do kiparske krize. Usled nagomilanog zlata ostrvo je počelo da tone. Ubrzo su stupile na snagu mere, kojima bi se sprečilo potapanje ostrva, a jedna od tih je i zabrana deponovanja zlata na Kipar. Ono malo stanovništva kome nije stalo do patriotizma napustilo je Kipar uz novčanu nadoknadu, jer bi automatski nekom biznismenu omogućio da deponuje zlata koliko je iseljenik težak. Smrti su bile učestalije, ali nedovoljne da zadovolje potražnju koja je vladala u svetu. Uvedena je i privremena kontrola rađanja kako ne bi dolazilo do ekcesnih situacija, jer bi svaki roditelj za rođenje deteta morao da izdvoji najmanje tri kilograma zlata.

           Političari su odmah pomislili kako je to šansa za oporavak Srbije, jer bi napokon srpski biznismeni ulagali novac u Srbiju, pošto ionako više novac nigde nije siguran. Međutim, kriza se otegla, a ulaganja nije bilo ni u tragovima. Biznismeni su ćutali, a narod je bio sve glasniji. Vladajuća većina se po prvi put u novijoj istoriji stvarno pobojala za opstanak na političkoj sceni, kao vladajuća. Čak se i demokratski izabrani predsednik pobojao za svoj opstanak. Napokon srpski biznismeni su udostojili političare i krenuli u dijalog. Zapravo to je bio monolog, jer političari kao i uvek nisu imali nikakve primedbe na predlog biznismena.

           Srpski biznismeni, rešili su da rizikuju i da sav svoj novonastali kapital pretvore u platinu, a da novac iz Miloševićeve vladavine, koji je neko pretvorio u zlato, otkupe po duploj ceni. Time bi dobili dovoljno prostora da ubuduće skladište plemenite metale, a Srbija bi dobila i novac i zlato.

           Vladajući vrh je to oberučke prihvatio. Nisu mogli a da se ne pohvale, kako su velikim naporima uspeli da vrate novac, koji je devedesetih otet od građana Srbije. Ono što je oteto napokon je i vraćeno. Država je počela da daje povoljne kredite posrnulim preduzećima, a zlato je prebacila na neko malo manje sigurno ostrvo, jer ko zna možda svet iznedri još neku zlatnu krizu.

           Narod je uvek bio blagodaran, te je ovakvo delo nagradio na sledećim izborima.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u  

podeli priču na Twitter-u 

           Kao i svako jutro rasklapam novine u nadi da ću saznati nešto novo.

           Hronika

           Juče je preminuo naš najpoznatiji istraživač rimskih katakombi. Smrt ga zadesila neposredno po prijemu kod gradonačelnika Beograda, gde su mu odobrena sredstva za istraživanje podzemnog Beograda na potezu od Kalemegdana do Slavije. Nikada nećemo saznati šta je toliko uzbudilo našeg najpoznatijeg istraživača, koji će biti upamćen po svom višedecenijskom stručnom i posvećenom radu, na otkrivanju jednog drugog sveta.

           Beograd

           Gradonačelnik Beograda je izjavio da će Beograd uskoro dobiti dugo očekivani krak metroa od Slavije do Kalemegdana. Umesto planiranih standardnih voznih kompozicija saobraćaće manje, poput onih u Budimpešti. Sondiranje je u toku, a za nedelju dana se očekuje početak zemljanih radova. Gradonačelnik je napomenuo, da za ono što njegovim prethodnicima nije bilo dovoljno trideset godina, njemu će biti dovoljno samo šest meseci.

           Sklapam novine. Saznao sam zašto je jadnog čoveka strefila srčka, ali nisam saznao ništa novo.

podeli priču na svom FB profilu
podeli priču na Twitter-u