evropske i one druge priče

- Tata, ‘oćemo i sutra da igramo Srbopoli?

           - Naravno.

           - Tata, tata, moram nešto da ti kažem ...

           - Kaži dušo.

           - ‘Oćeš da ćutiš?

           - Naravno, reci slobodno.

           - Mama je rekla da osniva o šore kompaniju, iiii rekla je da ne vredi više da plaćaš carinke ... sad više nećeš da znaš odakle uvozi rezervne delove ... ti ćeš da pereš sudoveee i mene ćeš da kupaaššš uuu.

           - Znam ja tvoju mamu, nema od toga ništa, saznaću ja od nje u krevetu. Hajde na spavanje.

           - Tata, ne znaš meneee, mama me je nagovorila da joj prodam sve akcije gradskog prevoza. Tata, ispričaj mi neku bajku.

           - Neka ti mama onda priča.

           - Hoću da mi ti pričaš.

           - Nema šanse.

           - Ako tebi prodam akcije, ‘oćeš da mi pričaš bajku?

           - Onda Hoću ... bila jednom, jedna Nebesko Plava Zemlja...

           - Aaa, zašto se tako zove?

           - Polako dušo, sve ću da ti ispričam. Svake godine u leto, celu zemlju su prekrivale šljive kao nebo plave. U zemlji su se stalno menjali vladari, a narod je svima verovao. Narod je na kraju počeo da veruje, kako šljive padaju sa neba, te ih proglasi za božanstvo i nikada ih više nije kupio, niti rakiju pravio.

           - Tata, tata, videla sam kako rakija beži u onu veliku rupu, što ste ti i čika Dragan kopali ... aaa ti si mi rekao da tamo živi drekavac ... tata, tata, aa šta ako drekavac pojede rakiju?

           - Neće zlato, drekavac čuva rakiju. Rekli smo da o rakiji ne pričamo kod kuće, to je naša tajna. Moram da te upozorim da čuvaš našu tajnu, ako ne budeš čuvala više neću da ti pričam bajke. Obećavaš?

           - Obećavam ... pričaj mi.

           - Pošto je narod počeo da veruje kako šljive padaju sa neba, susedi ga prozvaše Nebeski narod. U toj zemlji živela je jedna princeza, koja je koristila monitor umesto ogledala ...

           - Tata, tata, nemoj da me lažeš, ja kad uključim kompjuter ... ne mogu da se vidim na monitoru.

           - Dušo, zar misliš da te tata laže? Ne bih ja tebe nikada slagao. Ona nikada nije uključivala kompjuter i uvek je mogla da se ogleda.

           - Dobro, verujem ti. Aaa da li je ona imala palatu.

           - Imala je jednu odaju u palati.

           - Ihhh samo jednu. Aaa, da li je bila lepa?

           - Sve su princeze lepe.

           - Aaa, da li je imala princa?

           - Eh, dušo tužna je to priča ... kada je došlo vreme za udaju, kralj je razglasio po celom kraljevstvu o nameri svoje princeze. Nije puno prošlo i održan je turnir, na kom su prisustvovali svi prinčevi, koji su se nadmetali u različitim disciplinama, poput bacanja kompjutera sa ramena, nadvlačenje mrežnog kabla i pretraživanje interneta. Princeza je pružila ruku pobedniku u pretraživanju interneta, jer princ, sa takvim poznavanjem jedne retke veštine, bio je prava retkost u Nebesko Plavoj Zemlji. O takvom princu je oduvek sanjala. Kralj je bio mudar čovek i znajući princezina interesovanja, posavetovao je, da se uda za pobednika u bacanju kompjutera sa ramena, jer su mu delovali kao srodne duše, što je ulivalo veliku nadu u stabillnost budućeg braka, a to je bilo od velikog značaja za opstanak kraljevstva. Princeza nije pridavala pažnju kraljevim savetima i dala je svoju ruku, Sajberprincu, kog je ona izabrala. Krenulo je opštenarodno veselje. Po crkvama su počela da zvone zvona, kako obična tako i elektronska. Narod je počeo da udara u bakrače, klepetala, doboše i da štipa svinje.

           - Tata, a zašto su štipali svinje?

           - Vidiš dušo, u davna vremena nije bilo telefona i televizije. Kada bi se nešto važno dogodilo, morala je da se napravi što veća buka, kako bi narod znao da se nešto dogodilo. Kada se svinja štipa ona dosta skiči i daleko se čuje.

           - Zar nisu imali telefon?

           - Nemaju svi telefon. Hajde kaži, gde si kod tvog dede na selu videla telefon?

           - Nisam videla.

           - Je l’ se sećaš kad tvoj deda ode na brdo i počne da doziva dedu Milutina?

           - Ahaa.

           - Idemo dalje ... Kako dolikuje običajima, kralj je u miraz mladencima dodelio jedno vojvodstvo, koje su nazvali Sajbervojvodstvo, kojim će zajedno, dugo i bezbrižno vladati.

           - To nije tužna priča, opet me lažeš.

           - Još nisi zaspala? Rekao sam ti da te ne lažem, priča još nije gotova. Sajbervojvodstvo je bilo najsiromašnije u celom kraljevstvu i imali su samo jedan kompjuter, koji je trebao da im pomogne u vladanju vojvodstvom. Princ je odmah hteo da zavede red u već posrnulom vojvodstvu, ali princeza nije dozvoljavala da se uključi kompjuter, jer joj je monitor trebao za ogledanje. Bezuspešno je princ molio princezu da mu učini to zarad njihove ljubavi, ali ona je uvek odgovarala da se nije udala za njega zbog ljubavi, nego zbog titule, jer je oduvek želela da bude Sajberprinceza, a ne samo princeza. Sajberprinc skrhan bolom, princezu je napustio, nikada više nije na turnirima svoje veštine pokazivao, već se povukao u svoj sajberzamak, gde je živeo srećno do kraja života. Princeza nije htela ponovo da se udaje, već je počela sama da vlada Sajbervojvodstvom uz pomoć dva savetnika i jednog odreda vojnika, koje je povremeno pozajmljivala od kralja. Sajberprinceza je postala pohlepna i počela da rukovodi kraljevskim odredom. Vojnici zakleti na vernost kralju, odbili su pokornost Sajberprincezi, koja je ostala da vlada Sajbervojvodstvom, sama sa svoja dva savetnika, koji su morali da je slušaju. Posle nekoliko godina bezuspešne vladavine, Sajberprinceza je odlučila da uključi kompjuter...