evropske i one druge priče

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama.  Lagano dođe do kapije, kofu spusti pored stuba, dok otpetlja rezu malo povrati snagu i nastavi dalje ka oboru. Neprimetno prođe pored kotara, dođe do kruške Kantarlije, malo se izdigne da uzme mačugu uglavljenu u rakljama i u hodu nastavi mačugom da meša splačine. Nadomak prošća od obora okaže se veprovima, ljutito ih udari nekoliko puta po njušci kao znak da se odmaknu od kamenog korita, presavije se preko prošća i izruči splačine. Kada veprovi prionu na splačine on ih prepipa po leđima i prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još mesec ipo dana. Tebi prćasti je ostalo još mesec dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Spustio je kantu pored Kantarlije, što nikad nije radio, poteško se izdigao da dohvati mačugu i nastavio ka veprovima. Dok su se veprovi otimali za splačine, prepipao ih je prstima po leđima i prozborio:

-       Šareni, slabo mi se popravljaš, kao da znaš šta te čeka. Tebi prćasti je ostalo još petnaest dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Otpetljavao je rezu kao tuđim prstima – nesigurno i dugo. Zastao je pored kotara, naslonio se na jedan proštac, zagledao se u nadolazeće sunce i kada mu se učinilo da se dovoljno odmorio nastavio je dalje. Držao se za Kantarliju kada je napipavao mačugu, a kada je uhvatio, nastavio je da grli krušku ne bi li se malo odmorio. Kada je stigao do prošća, okazao se veprovima, nije ih udario po njuškama i sa visine je sipao splačine. Veprovi navikli na dodire nisu znali da po njima pljušte splačine i pršte svuda sem u korito. Dok su se gurali oko praznog korita Radonja prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još sedam dana, neće ova kuća pred goste masno pečenje, a tebi prćasti kako bude, ja o tome neću odlučivati. Čuo sam kad je doktor šapnuo mojoj Ljubici da mi je ostalo još sedam dana.