evropske i one druge priče

Gospodin u beloj košulji krenuo je ka izlazu, sasvim zadovoljan pozorišnom predstavom. Malo ga je bolela desna ruka, ali nije pridavao pažnju, jer je smatrao da to ništa nije neobično posle dugog tapšanja. Voleo bih da budem glumac i da umrem na sceni, pomislio je i krenuo ka garderobi. Uzeo je kaput i hteo da se zahvali, ali nije uspeo jer je krljanje preduhitrilo njegove reči. Tresak o pod, vrisak kroz hol, ruke na ustima odaju kolektivni bol.

Maglovito je video ljude oko sebe, ali je još uvek čuo glasove: zovite hitnu, raskopčajte ga, ne tako, dajte mu veštačko disanje, da li ima lekara ovde, sklonite se da može da diše, daj vodu, brže ... pa on se smeje ... ne diše više. Tajac.

           Za pozorišnu predstavu kažu da je onoliko dobra, koliko ćutimo po završetku predstave.

           Gospodin u beloj košulji je ispunio svoj životni san.

podeli priču na svom FB profilu