evropske i one druge priče

Četrnaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset prve godine, Nemci su započeli višednevno streljanje građana Kraljeva u znak odmazde za učestale napade na nemačke jedinice koje su bile stacionirane u Kraljevu. Hale pune radnika nisu bile dovoljne za odmazdu, te je neprijatelj nastavio sa hapšenjem po ulicama i domovima. Da bi se sačuvalo sećanje na nevine žrtve, podignut je Spomen park na mestu streljanja, mlekara je dobila ime Četrnaesti Oktobar, a školarci su obavezno dolazili da odaju poštu tog dana. Iako je streljano nešto malo manje od tri hiljade građana, školarcima je od prvog susreta sa školom pominjana cifra od oko šest hiljada ljudi. Nekom je delovalo da će se sećanje duže sačuvati ukoliko se doda koja hiljada nevino postradalih, pa je poradio na istoriji ’od usta do usta’ i pored zvanične pisane istorije, koja je najvećim delom pohranjena u zavičajnom muzeju Kraljeva. Pošto naš narod slabo čita, a u muzeje ide najčešće jednom u životu pod pretnjom neopravdanih časova, istoriji ’od usta do usta’ nije bilo teško da se ukoreni u narodu. Moguće je da se tih godina dešavalo slično i u nauci pa su jogurt pakovali u ambalažu piramidalnog oblika, jer nije teško pustiti priču da ako se jogurt za tri dana ne pokvari u Keopsovoj piramidi, neće ni u njenoj papirnatoj maketi.

            Grupe đaka predvođene profesorima slivaju se u ravnicu, besprekorno negovane trave u kojoj dominiraju bele  kamene humke u vidu nagorelih sveća. Pored belih simboličnih sveća, mogu se videti ljudi, ali mahom žene koje pale prave sveće. Dok se grupe đaka postrojavaju kao na vojničkoj smotri, na bini hor i recital vrše poslednje pripreme. Profesori povremeno opominju đake da se utišaju i tako najavljuju period u kome će morati da se odreknu priče. Svi znaju da ih pored ćutanja čeka i premeštanje sa noge na nogu i gledanje negde u daljinu, dok se na bini po ko zna koji put izvode slični performansi. I oni što učestvuju u programu su svesni da to nikog ne zanima, sem nekoliko ljudi što obično sede ispred bine na improvizovanim stolicama. Dok se rođaci mole za pokoj duše streljanih, oni se mole da njihov nastup primeti neka zvanica iz sveta pozorišta ili baleta, a skoro svi ostali da što kraće traje. I nosioci partizanske spomenice ponosno sede u prvim redovima, a ordenjem i značkama sa sličnih skupova podsećaju na svoje zasluge. I oni koriste priliku da se ispričaju, jer i njihova priča mora zamreti kada umetnici krenu da vitlaju sa nekim gazama obojenim u crno.

              Četrnaesti Oktobar, nekada i sada, ne zna se koji je crnji.

               (odlomak, radnja se dešava negde '88)