evropske i one druge priče

Njega očigledno ništa nije sprečilo, da me posle tri dana zovne, a ni mene da ponovo u sivom renou, prebacim pojas radi fore. Vrata mi je otvorio kod Rudarsko Geološkog fakulteta, a zaključao u jednoj uličici, na Trošarini. Ne znam koliko je bilo sati, ali je bilo tik pred paljenje uličnog osvetljenja. Drvoredi kestenja ograničavali su vidik, samo na tri kuće ispred nas. Nenaviknuta na štikle, povremeno sam ispadala iz ritma naših koraka. Došli smo do jedne table na ogradi, na kojoj je pisalo samo: ’Dugme’. Širom otvorena kapija, tepih preko stepenica, koje su bile sastavni deo kuće iz tridesetih godina ovog veka, odagnale su moju prvu pomisao, da je tu smeštena neka radnja za presvlačenje dugmadi. Fenjer iznad ulaznih vrata, obasjavao je izborano lice čoveka u sakou, boje terakote.

            - Dobro veče, gospodo.

            - Dobro veče, rezervisao sam jedan sto na ime Milenković, ako biste mogli neko mesto gde ...

            - Kako da ne, draga gospodo, za vas ima jedno mesto gde zvuci klavira neće remetiti vaše reči, a ako vam slučajno ponestanu reči, možete bez bojazni uključiti i druga čula za uživanje.

            Blagoglagoljivi gospodin, rukom nam je pokazao na sto i poželeo ugodne trenutke. Dok smo prilazili stolu, videla sam kako podiže slušalicu, sa rečima, ’restoran dugme’. Shvatila sam zašto taj čovek, nije imao nikakav blok u ruci, sve je imao u glavi, srcu i godinama provedenih u kafani. Klavir? Ah, sad mi je jasna Vladimirova rečenica, da ne primaju goste u patikama. Pred nama je bila prostrana sala u čijem centru je očigledno podijum za igru. Po preporuci domaćina, koračali smo po škripavom, čamovom patosu, u pravcu sobice, bez vrata i kreveta. Dve sveće na malom stolu, dve stolice, starinska komoda sa ogledalom, bio je čitav inventar sobe, koja je nekada bila devojačka, po rečima mog sagovornika. Pred nama je bila knjižica sa četiri lista, ukoričena kao starinska Biblija. Knjižicu smo prelistali, želje u vidu boce belog vina usaglasili i konobaru saopštili. Konobar je vino doneo i sveće upalio. Sa pričama smo se naizmenično dopunjavali, jedno drugom sa pitanjima upadali, kao stari znanci, a u pauzama vinom grla vlažili. Imali smo pogled na celu salu, ali nikog nismo videli ni čuli, sem klavira povremeno, kada bi pijanista ušao u završnicu neke džez improvizacije. Mi nismo gledali na časovnik, da bismo preklapanje kazaljki proglasili, da neko misli na nas, mi smo mislili jedno na drugo i preklapali poglede. Ceh je platio, napojnicu ostavio, nakon poslednje čaše što smo ispili i nogama nehotice dodirnuli. Na izlazu nas je ispratio čovek u sakou boje terakote.

            - Laku noć gospodo, iskreno se nadamo da ste večeras uživali, a mi svojom uslugom, barem delić doprineli.

            - Uživali smo svim čulima.

            Ni sama ne znam kako mi se to otelo, na izlaznim vratima, ali znam da ništa nisam slagala. Ne znam, da li sam na štikle, naprasno navikla, ali iz ritma naših koraka nisam ispadala. Na pojas radi fore, sam skroz zaboravila. Te noći ništa nisam mislila, samo sam zaspala.