evropske i one druge priče

Uf, kako me peckaju leđa. Mrzi me sada da idem u kupatilo kako bih video šta mi je uradila. Videću ujutro kada je ispratim. Bilo je divlje i svaka izblebetana reč tokom muvanja vredna je ove recke. Okrenuću se na stomak i glavu na drugu stranu. Lakše ću zaspati gledajući mesečinu, nego njene bele nokte na mesečini.

Budim se panično, otkriven sam, zauzimam sedeći stav i počinjem da kašljem. Kada sam se iskašljao jasno sam u nozdrvama osetio miris laka za nokte. Ona sedi gola na stolici, prekrštenih nogu, smeška se i blago maše rukama. Pratio sam mahanje njenih ruku i taman kada sam pomislio da ću biti hipnotisan osetio sam peckanje na leđima. U tom trenutku sam shvatio, da se ogrebotine na mojim leđima podudaraju sa crvenim reckicama koje je našarala preko belih noktiju.

Ja sam od noćas hipnotisan, a sama pomisao na recku izaziva mi mučninu u stomaku.

Kada je grupica planinara ušla u Milovanov obor, Milovan je naveliko vaspitavao bika. Vezao ga je za šljivu i čekićem od kila udarao tamo gde bik ima najviše mesa. Čovek starinskog kova u poodmaklim godinama je znao, da bika koji rogom krene na gazdu jedino batinama može da vaspita. Kada ih je video, Milovan je prekinuo posao, a neko od njih mu se obratio:

-       Šta to radiš čiča?

-       Ništa – Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Tek što su planinski vrhovi počeli da krnje sunce, planinari su preskakali prelaz ka Milovanovom oboru. Milovan je prigrabio travu što je bik razbacao oko šljive i uz glasne pogrdne reči počeo bika da udara čekićem. Video je omladinu i na trenutak prekinuo posao. Neko iz grupice mu se obratio:

-       Čiča, kako se osećaš kada tako maltretiraš jadnu životinju?

-       Dobro - Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Seljaci su se oduvak skupljali ispred prodavnice. Svi su u prodavnicu dolazili poslom, s razlikom što je jednima posao bio kupovina namirnica, a drugima sakupljanje abrova. Opušteno ispijanje piva na klupi ispred prodavnice prekinuo je jedan seljak koji je tek pristigao:

-       Jel’ ste čuli kako su neki planinari ubili Milovana?

-       Kojeg Milovana – uzvrati neko sa klupe.

-       Onog gluvog starca što je samo pričao, ništa i dobro.

-       Jadan čovek, od kako je načisto ogluveo, ljudi su ga samo pitali, šta radiš i kako si, a on je samo odgovarao, ništa i dobro. ’Ajde ljudi nek je pokoj duši našem večito nasmejanom Milovanu.

Seljaci bez reči prosuše malo piva iz flaše i nakrenuše po jedan dobar gutljaj.

Kada je Cigo čuo zveket kovanice koja je pala na pločnik umesto u kartonsku kutiju, mahinalno je ukrutio i iskrenuo ruku koja je u snu bila poprimila sasvim prirodan i opušten položaj. Našao se oči u oči sa čovekom koji mu je mirno dodao:

-       Naš grad je mala zajednica, sve znamo ali te puštamo.

Cigo je oborio pogled, kao da se malo postideo i bez reči nastavio da prosi. Čoveka je viđao svaki dan, jer je prosio ispred prodavnice, a pošto je često dobijao milostinju zaboravio je na njegove reči.

Nekoliko meseci kasnije u naselju gde je živeo Cigo, pojavili su se državni službenici koji su upoznavali stanovnike naselja sa njihovim pravima u društvu. Omogućili su im besplatnu zdravstevnu zaštitu, tako da su se mnogi stanovnici naselja prvi put obreli u Domu zdravlja.

Prilikom pregleda Cigo je sve vreme držao ukočenu ruku, a lekar mu je svesrdno pomogao i da se svuče i obuče. Tek što je lekar krenuo da piše izveštaj Cigo mu se obratio:

-       Doktore, vidite li vi da mi je ova ruka bolesna?

-       Vidim.

-       Kada vidite, da li mogu da dobijem neku socijalnu pomoć?

-       Vidim, ali znam ono što i svi znamo.

Nije sačekao da lekar napiše izveštaj, već je ljutito izašao iz ordinacije.

Cigo se vratio svom uobičajenom poslu. Kovanice nisu zvečale kao pre i nakon sedam dana više nije mirno sedeo, već je krenuo ljude da presreće i pruža kutiju u pravcu njihovih glava. Ponovo se našao oči u oči sa čovekom, koji mu je i ovog puta mirno dodao:

-       Naš grad je mala zajednica, sve zmo znali, ali smo te puštali dok si bio skroman.

Milinko bi svako jutro obukao odelo, a pogledom kroz prozor bi odlučio da li će zadenuti i štipaljke na nogavice. Ako bi ih zadenuo, izvukao bi biciklu iz šupe, dogurao do ulice i sa ivičnjaka laganim pokretom se našao na sedlu.

            Kada bi se našao ispred prodavnice, usporeno bi priterao biciklu uz ivičnjak što uokviruje travnjak, malko pritisnuo polugu za prednju kočnicu i lagano se spustio na ogoljeni travnjak, a potom uglavio biciklu u ram za bicikle.

            Milinko se nikada nije susreo sa momkom koji je počeo da ostavlja motor na sred staze. Nisu ni mogli da se sretnu jer je Milinka budilo sunce, a momka puna bešika piva ili osećaj gladi.

Jednom prilikom prodavac se obrati momku:

-       Zamolio bih te da ne parkiraš motor na sred staze. Stavi ga pored drveta, tamo nikom ne smeta.

-       Meni smetaju umrlice na drvetu, pa ništa. Slušaj matori, kad budeš sklonio ovaj ram za bicikle, ja ću motor parkirati na njegovo mesto. Jel’ jasno?

Prodavac se ironično nasmešio:

-       Jasno. Skloniću ga jednog dana.

Jednog dana momak je prišao motorom prodavnici i parkirao na mesto gde je do juče bio ram za bicikle. U sebi je prokomentarisao: Matoroj drtini je trebalo dve nedelje da legne na rudu, ali je legao.

-       Ooo, komšija.

-       Zdravo, komšo.

-       Ja krenuo kod tebe.

-       A, ja kod tebe.

-       Pa kad smo se sreli ispred Cakine radnje, glupo je da ne popijemo po klaker.

Kažu mi da je u ovoj ulici jedini preostali četkar u gradu. Zašto izumiru stari zanati? Zar je moguće da nema ljudi koji cene njihov rad?
Zatvoreno? ... Kod ćurčije sam u broju četrdeset tri. Eto, nema posla i kafeniše.
Pazi ti, sodadžijska radnja. Ova bi ulica trebala da nosi naziv ’Zanatska’.
Trideset devet, četrdeset jedan, ah evo ćurčije. Zatvoreno? ... Kod četkara sam u broju dvadeset sedam. Šta je bre ovo? Ko koga ovde ... Ima ljudi koji cene njihov rad, ali oni ne cene nas. Idem kod sodadžije da se osvežim, tek da nisam dolazio badava, on barem radi, video sam dva čoveka za stolom.