evropske i one druge priče

Četrnaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset prve godine, Nemci su započeli višednevno streljanje građana Kraljeva u znak odmazde za učestale napade na nemačke jedinice koje su bile stacionirane u Kraljevu. Hale pune radnika nisu bile dovoljne za odmazdu, te je neprijatelj nastavio sa hapšenjem po ulicama i domovima. Da bi se sačuvalo sećanje na nevine žrtve, podignut je Spomen park na mestu streljanja, mlekara je dobila ime Četrnaesti Oktobar, a školarci su obavezno dolazili da odaju poštu tog dana. Iako je streljano nešto malo manje od tri hiljade građana, školarcima je od prvog susreta sa školom pominjana cifra od oko šest hiljada ljudi. Nekom je delovalo da će se sećanje duže sačuvati ukoliko se doda koja hiljada nevino postradalih, pa je poradio na istoriji ’od usta do usta’ i pored zvanične pisane istorije, koja je najvećim delom pohranjena u zavičajnom muzeju Kraljeva. Pošto naš narod slabo čita, a u muzeje ide najčešće jednom u životu pod pretnjom neopravdanih časova, istoriji ’od usta do usta’ nije bilo teško da se ukoreni u narodu. Moguće je da se tih godina dešavalo slično i u nauci pa su jogurt pakovali u ambalažu piramidalnog oblika, jer nije teško pustiti priču da ako se jogurt za tri dana ne pokvari u Keopsovoj piramidi, neće ni u njenoj papirnatoj maketi.

            Grupe đaka predvođene profesorima slivaju se u ravnicu, besprekorno negovane trave u kojoj dominiraju bele  kamene humke u vidu nagorelih sveća. Pored belih simboličnih sveća, mogu se videti ljudi, ali mahom žene koje pale prave sveće. Dok se grupe đaka postrojavaju kao na vojničkoj smotri, na bini hor i recital vrše poslednje pripreme. Profesori povremeno opominju đake da se utišaju i tako najavljuju period u kome će morati da se odreknu priče. Svi znaju da ih pored ćutanja čeka i premeštanje sa noge na nogu i gledanje negde u daljinu, dok se na bini po ko zna koji put izvode slični performansi. I oni što učestvuju u programu su svesni da to nikog ne zanima, sem nekoliko ljudi što obično sede ispred bine na improvizovanim stolicama. Dok se rođaci mole za pokoj duše streljanih, oni se mole da njihov nastup primeti neka zvanica iz sveta pozorišta ili baleta, a skoro svi ostali da što kraće traje. I nosioci partizanske spomenice ponosno sede u prvim redovima, a ordenjem i značkama sa sličnih skupova podsećaju na svoje zasluge. I oni koriste priliku da se ispričaju, jer i njihova priča mora zamreti kada umetnici krenu da vitlaju sa nekim gazama obojenim u crno.

              Četrnaesti Oktobar, nekada i sada, ne zna se koji je crnji.

               (odlomak, radnja se dešava negde '88)

Juli je mesec, pijaca se pre zore budi. Ogrubelim rukama ostalo je još da stave natpis: ’brašno sa potočare’. Godinama je Gojko stavljao papir i uvek se pitao šta to čini, jer mu donosi samo uvrede od sumnjičavih mušterija. Malobrojnim stalnim mušterijama natpis nije bio ni potreban, ali voleo je da se pohvali kako ima potočaru. Njegovi su preci vodenicom hranili mnogočlane porodice, a on sada malenim džakovima samo popunjava tezgu na kraju pijace.

Pred Gojkom se pojavila mušterija sa praznim cegerom i velikim pipačkim sposobnostima. Strpljivo je propratio gospodina i izmerio mu kilo krušaka.

- Tja, prodaješ brašno sa potočare, a nemaš vodenicu.

     Ovaj je još bio i uljudan u odnosu na ostale, pa je Gojko uzvratio šalom

- Imam i vampira, a povremeno i vile zaigraju kolo.

- Eto, znao sam. Drži se ti more ovih starinskih krušaka što ti je ostalo, a vodenicu zaboravi i ne laži ovaj narod.

- Ne lažem, brašno je sa potočare.

- Znam, znam, svi lažu danas da bi nešto prodali … ne zameram ti ja.

      Odmahnuo je čovek rukom i ujedno prihvatio kusur. Gojko je samo uzdahnuo i dodao da uzdravlje pojede. 

      Nekada davno su avgustovske vrućine znale da iscrpe reku, tako da je Gojko ponekad mleo i na ustavu. Danas stalno melje na ustavu, jer su seljaci iz nizine kaptirali izvore i sproveli vodu u svoje domove. 

      Bilo je oko podne kada se kameno korito napunilo vodom tik do prelivanja i zajedno sa jednim delom jaza ustavili dovoljno vode da vodenica melje do mraka i tako opravda viševekovni naziv, ustava. Dok je Gojko podizao drveni kapak od ustave, negde na putu ispod vodenice začuo se ženski glas:

- Dobar dan domaćine, mi smo sa televizije, čuli smo da je ovde neko preživeo udar groma.

     Gojko je sišao sa ustave i krenuo u vodenicu da podesi kolo.

- Jeste, idite pravo uz reku, pa kad naiđete na naper od vodenice skrenite na prvu stazu desno.

- Hvala domaćine. A, je l’ ovo tvoja vodenica?

- A, čija bi bila?

- Da, da … a, radi li?

Gojku beše malo krivo, pa se drznu i odgovori u televizijskom duhu:

- Jok, obrće kolo na plej bek.

- Izvini čiko nije namerno, nisam nikad videla vodenicu koja radi … možete li vi da nam pokažete kako melje, a mi da snimimo reportažu?

- Može, uključi…

- A, je l’ mogu da vam postavim pitanje o vodeničkim pričama i …

- Može dete, može…

     Škripu vrata je nadjačao žubor vode, a Gojko je pokazao rukom na sobu u čijoj se sredini nalazi sto sa izrezbarenom tablom za igru ’mice – trakalice’. Počeo je da priča o vodeničarskom snu, koji uvek izađe iz vodeničareve glave baš kada i poslednje zrno zvekne o kamen…

     O Mitrovskim zadušnicama sneg obično napada tek toliko da se vidi ko je svoje stare posećivao. Sneg se davno otopio, drveće je olistalo i niko nije video kada je Gojko klečao ispred krstača i tiho zborio: 

     Zavetovao sam se da će vodenica raditi dok sam živ. Međutim, vode je sve manje i manje, reka presušuje, a vodenica sve više melje. Danas je moderno vreme i narod više veruje mojim rečima na televiziji, nego kad im zborim u lice. Ja im pričam da kolo okreće elektrika, a oni mi ne veruju, odmanjuju rukom i brašno na džakove kupuju. Ostao sam čestit kao što sam se i zavetovao. Nastavite da počivate čestito kao i do sada. Vaš Gojko.