evropske i one druge priče

Nigde ne izlazim, sem do prodavnice i pošte. Na putu shvatim da sam najstariji i da nikog ne zanima otupeo um i svenulo telo. Na kasi samo, dobar dan i hvala lepo. Sa onima što prodaju meso mogao bih da prozborim koju, ali ne prodaju pileće šije, a za drugo i nemam. Šije prodaju u nekoj prodavnici na periferiji, ali ja ne mogu da odem do tamo. Niko mi ne ulazi u kuću, sem komšije preko. A, i on dođe jednom mesečno kada mu zatreba nešto od alata. Više vremena provedem na terasi tražeći alat, nego sa njim u priči. Samo televizor i ja. Kada bi barem lopov ušao u stan i pokušao nešto da ukrade. Ovoga mi krsta, ne bih ga prijavio, samo kada bih sa njim koju prozborio.
            Neko zvoni. Da li je moguće da neko meni zvoni?
            - Dobar dan, ja sam inspektor Todorović, ako može par pitanja?
            - Hajde uđite, uđite... hoćete li kafu ili rakiju?
            - Zahvaljujem, ali žurim.
            I tebi nije do razgovora sa mnom...
            - Gospodine, da li je ovo vaša knjiga?
            - Čekajte da uzmem naočare ... sve knjige sam potpisao dok sam još bio živ... Sveto Pismo ... Đura Daničić ... jeste to je moja knjiga, a otkud ona kod vas?
            - Uhvatili smo lopova na delu i u rutinskom pretresu stana pronašli smo dosta vrednih knjiga. Dok sam ulazio u njegov stan fotografski sam zapamtio vaše ima sa vrata i kada sam video isto ime na knjizi, pomislio sam da ste to možda vi.
            - Hoćete da kažete da lopov živi u ovoj zgradi?
            - Da, da, vrata naspram vaših. Došao sam da mi potvrdite da je ovo vaša knjiga.
            - Jeste to je moja knjiga, a ... evo sada sam se setio da sam komšiji pozajmio knjigu pre mesec dana.
            - Gospodine, moram još jednom da vas pitam da li ste sigurni?
            - Siguran sam. Star sam ali još uvek me pamćenje služi.
            A, znam i šta sam se onomad pred krstom zakleo.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama.  Lagano dođe do kapije, kofu spusti pored stuba, dok otpetlja rezu malo povrati snagu i nastavi dalje ka oboru. Neprimetno prođe pored kotara, dođe do kruške Kantarlije, malo se izdigne da uzme mačugu uglavljenu u rakljama i u hodu nastavi mačugom da meša splačine. Nadomak prošća od obora okaže se veprovima, ljutito ih udari nekoliko puta po njušci kao znak da se odmaknu od kamenog korita, presavije se preko prošća i izruči splačine. Kada veprovi prionu na splačine on ih prepipa po leđima i prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još mesec ipo dana. Tebi prćasti je ostalo još mesec dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Spustio je kantu pored Kantarlije, što nikad nije radio, poteško se izdigao da dohvati mačugu i nastavio ka veprovima. Dok su se veprovi otimali za splačine, prepipao ih je prstima po leđima i prozborio:

-       Šareni, slabo mi se popravljaš, kao da znaš šta te čeka. Tebi prćasti je ostalo još petnaest dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Otpetljavao je rezu kao tuđim prstima – nesigurno i dugo. Zastao je pored kotara, naslonio se na jedan proštac, zagledao se u nadolazeće sunce i kada mu se učinilo da se dovoljno odmorio nastavio je dalje. Držao se za Kantarliju kada je napipavao mačugu, a kada je uhvatio, nastavio je da grli krušku ne bi li se malo odmorio. Kada je stigao do prošća, okazao se veprovima, nije ih udario po njuškama i sa visine je sipao splačine. Veprovi navikli na dodire nisu znali da po njima pljušte splačine i pršte svuda sem u korito. Dok su se gurali oko praznog korita Radonja prozbori:

-       Šareni, tebi je ostalo još sedam dana, neće ova kuća pred goste masno pečenje, a tebi prćasti kako bude, ja o tome neću odlučivati. Čuo sam kad je doktor šapnuo mojoj Ljubici da mi je ostalo još sedam dana.

  Svuda u svetu je poznata praksa da se zanati prenose sa oca na sina, ali od skoro u Srbiji postoji jedan zanat koji se prenosi sa sina na oca. Povodom tog saznanja posetili smo Ljubinka Gočanina iz Kraljeva. Zatekli smo ga na radnom mestu i zamolili da nam objasni o kakvom se zanatu radi.

            Radi se o zanatu crtanja grafita koji sam ja nasledio od mog sina Milivoja. Fala Bogu moj sin je živ i zdrav, ali jednostavno nije mogao da iscrta sve grafite koji su poručeni, tako da je rešio meni da prenese zanat i na taj način nađem posao u ovo teško vreme.

-       Možete li nam reći kako je došlo do potrebe za crtanjem toliko grafita?

-       Onomad je Radivoje iz gradske čistoće bio pijan i kada ja prao ulice stalno je usmeravao crevo na zidove. Kao što vidite isplivali su neki grafiti, ’dole diktator’, ’nema mleka, nema hleba, jedite govna tako treba’, ’bando crvena’… Sad ja sa sinom na jedan umetnički način potirem ovu rugobu.

-       Recite nam ko je nalogodavac tih grafita i da li može da se živi od tog zanata?

-       Ne, nemojte molim vas … ne smem da vam kažem ko je nalogodavac, jer mogu da izgubim licencu za zanat, a posla ima puno, jer ovi što su krečili mnogo tanko su okrečili, tako da i kiša spira…

Biće posla, ja sam optimističan – dodao je Ljubinko uz osmeh na kraju.

-       Vi ste u upitniku naveli da ne podnosite indijski čaj. Pretpostavljam da je to nastalo u ranom detinjstvu?

-       Ne doktore imao sam oko dvadeset godina.

-       Interesantno, hoćete da mi ispričate kako se to desilo.

-       Naravno doktore…

Nakon godinu dana studiranja naiđe ono teško inflatorno vreme. Prestadoše žurke, a naše studentsko okupljanje se svelo samo na kućna druženja uz domaću rakiju i sok iz kesice. Međutim, jedan iz naše družine se smuva sa Beograđankom, a ona tim povodom reši da napravi žurku.

On je već bio u stanu i dočekivao njene goste, a nas četvorica smo vadili poslednje novčanice i stavljali na sto kako bi kupili neko piće koje nas ne bi obrukalo. Prebrojali smo novac i samo slegli ramenima. Moj oboren pogled se zaustavio u ćošku sobe i tada sam shvatio da nas Rubinov vinjak neće obrukati.

Na ulasku smo predali poklon gazdarici, a pošto nije bio zavijen, kroz hodnik je odjeknulo: ’a vinjak, možeee, možee’.

Žurka se već bila razbuktala, a ja sam se parkirao pored stola sa pićem gde je bio i naš vinjak. Čuvao sam stražu kako ne bi naša studentska tajna izašla napolje.

Kako to već biva, negde oko tri sata muzika je utihnula, a nas desetak smo sedeli na podu u brlogu izgaženih grickalica i čekali noćni prevoz. Našu dremku razbi jedna pijandura mrgodnim povikom: ’Ej, nema više pića’. Gazdarica koja je bila u muškom krilu i očigledno nije dremala, odmah se nadovezala: ’Ima onaj vinjak što ste vi doneli – ujedno je nekako pokazala rukom i na mene - zatrpan je praznim flašama, pogledaj malo bolje’.

Shvatio sam da naša studentska tajna više neće biti tajna. Uz neke čudne uzdahe otišao sam do kuhinje. Dohvatio sam flašu pre tog tipa, otvorio i počeo u hodu da pijem. Nisam se obazirao na njegove povike i psovke, već sam pio vinjak kao da pijem pivo. Iskoristio sam njihovu zanemelost i sručio celu flašu iz tri puta. Otišao sam do kuhinje, malo proprao flašu, natočio vodu, vratio se u sobu, seo i rekao: Moram da razblažim onaj vinjak.

Eto, doktore, od tada na samu pomisao na indijski čaj meni se uskovitla nešto u želucu i dobijem nagon da povraćam. Blago rečeno, ne podnosim indijski čaj.

Čuo sam da je baba Stana, koja živi u trećoj kući od kuće gde mi je baba rođena, na umoru. Krenuo sam da se oprostim od babe i iskoristim priliku da prenesem poruke ljudima na onom svetu. Tu privilegiju imaju samo oni koje samrtnik pozove, ali osećam da mi neće zameriti na toj slobodi, barem zbog onih, kojima želim da se obratim.

            Autobus produžava glavnim drumom, a meni ostaje da puteljcima koji vode okrajcima livada, njiva i šljivaka preprečim do Stanine kuće. Baš ovim puteljcima me nekada davno moja baba vodila, kada smo obilazili njen rod. Kad god bi se odmarali, baba je pokazivala rukom na parcelu koja je nekada bila njena. Povremeno bi savijala šaku u zglobu, ne bi li mi što bolje dočarala da se iza brežuljka nalazi parcela, gde je donosila radnicima testije sa vodom i surutkom ili kotarice natežale od čorbaluka sa varivom. Tada sam mislio da me ovuda baba vodi, samo radi prečice, ali sam u dvadesetim shvatio da me baba vodila malo okolo, sa ciljem da mi prenese sećanja. Za mnoge stvari je govorila, oteto - prokleto, ali za ovu nije, jer kako je sama pričala, ne treba bacati prokletinju na ceo narod, jer je najveći greh prokleti poštenog čoveka. Bila je pri zdravoj pameti kada je slušala demokratska obećanja, ali je na pomen zemlje samo odmanjivala rukom sa rečima : ’ I ovi prave prečice, kao i oni nekada ’. Tako i ja danas ove puteljke kojima idem, svesno zovem prečicom, znajući da je malo dalje nego glavnim drumom.

            Polako koračam, napredujem u mislima i Staninoj kući. Smišljam što kraću poruku, kako ne bih zamorio Stanu. Babin otac je bio predratni gazda, kako su me u školi učili, a u selu bi za njega rekli samo, domaćin. Generacijama unazad uspešno je vođeno domaćinstvo, ali dolaskom komunizma država je procenila da je on slab domaćin, sebe proglasila boljim i zakonom jačeg do danas upravlja najvećim delom imovine. Kažu da je za vreme sezone radova po tridesetak ljudi čekalo ispred kapije, a on odabirao one koji mu se učine najboljim za posao. Da mu nabrojim njegove njive, koje je Morava ove godine poplavila ? On zna da to Morava stalno plavi i zanima ga samo da li je vraćeno. Rećiću mu da ovog puta verujem u obećanja, a na njemu je da poveruje praunuku.

            Dolazim do dobro poznatog dvorišta, kereći lavež najavljuje posetu, a mene obuzima osećaj sreće u ovako žalosnom trenutku. Raduje me da ima ko da hrani kera, jer je to siguran znak da ognjište ostaje i posle baba Stane.

            Čim me Stanina snaja najavila, ušao sam u malenu sobicu gde je baba od vajkada obitavala. Vidi se da je i ovog proleća soba okrečena, a na prostirkama po patosu nigde ljuščice niti zrnce od strugotine. Bubnjara je žicom išmirglana, a čunkovi prefarbani srebrnom farbom, koju na selu oduvek zovu bronza. Ubledelo Stanino lice i bela kosa stapaju se sa jastukom, a ruke sa belim resama na crvenom ćilimu. Da me njena snaja nije predstavila, morao bih da joj objašnjavam čiji sam, ali ovako me baba, na izgled nemoćna preduhitri :

            - Nemoj da se zdravimo, sedi Stojane, ete ti tu tronoška. Zaokruglio si se, jedva sam te poznala.

            - Priznajem jesam se malo ugojio ...

            - Nisi se ugojio, ti si se zaokruglio. ’ Oće li ta svadba skoro, da baba ustane i zaigra ? Ako neće da mrem.

            - Nadam se da hoće.

            - A kakva je devojka ? Odakle je.

            - Od Čačka je. Mogu da ti kažem da je smerna, razumna, umešna i razborita.

            - Lepo, sad ’ mogu da mrem.

            - Ma kakvi baba, ustaćeš ti. Vidim ja kako ti gromko i bistro zboriš.

            - Jedino glas od mene, ostalo je sve uvenulo. Imaš li šta da poručiš onima gore ?

            - Ma jok, dobro si ti baba.

            - Pričaj da ne dolaziš dva puta.

            Bilo kakvo snebivanje ne vodi nikuda, jer me je baba pročitala čim sam kročio na ponjavu.

            - Hteo bih da prenesem nešto mom pradedi. Rekni mu da danas neki drugi domaćini, biraju radnike za radove na njegovoj imovini, a radnici više ne stoje pred kapijom, već čekaju na birou. Rekni mu još, da se iskreno nadam da će se to ubrzo ispraviti.

            - Samo to ?

            - Sve drugo zna.

            - Ovo sam i ja mogla da mu kažem, ali se ne nadam da će se to ispraviti. Ali ako ti tako veliš, reknuću mu. Tvojoj babi ću da reknem da si se oženio i da imaš porod.

            - Ali ... kako da lažem babu ?

            - Ja ću da reknem, a ti gledaj šta ćeš i kako ćeš.

            - Ali baba Stano ...

            - Završili smo, nema govora više, ostaj mi zdravo i dobro.

Njega očigledno ništa nije sprečilo, da me posle tri dana zovne, a ni mene da ponovo u sivom renou, prebacim pojas radi fore. Vrata mi je otvorio kod Rudarsko Geološkog fakulteta, a zaključao u jednoj uličici, na Trošarini. Ne znam koliko je bilo sati, ali je bilo tik pred paljenje uličnog osvetljenja. Drvoredi kestenja ograničavali su vidik, samo na tri kuće ispred nas. Nenaviknuta na štikle, povremeno sam ispadala iz ritma naših koraka. Došli smo do jedne table na ogradi, na kojoj je pisalo samo: ’Dugme’. Širom otvorena kapija, tepih preko stepenica, koje su bile sastavni deo kuće iz tridesetih godina ovog veka, odagnale su moju prvu pomisao, da je tu smeštena neka radnja za presvlačenje dugmadi. Fenjer iznad ulaznih vrata, obasjavao je izborano lice čoveka u sakou, boje terakote.

            - Dobro veče, gospodo.

            - Dobro veče, rezervisao sam jedan sto na ime Milenković, ako biste mogli neko mesto gde ...

            - Kako da ne, draga gospodo, za vas ima jedno mesto gde zvuci klavira neće remetiti vaše reči, a ako vam slučajno ponestanu reči, možete bez bojazni uključiti i druga čula za uživanje.

            Blagoglagoljivi gospodin, rukom nam je pokazao na sto i poželeo ugodne trenutke. Dok smo prilazili stolu, videla sam kako podiže slušalicu, sa rečima, ’restoran dugme’. Shvatila sam zašto taj čovek, nije imao nikakav blok u ruci, sve je imao u glavi, srcu i godinama provedenih u kafani. Klavir? Ah, sad mi je jasna Vladimirova rečenica, da ne primaju goste u patikama. Pred nama je bila prostrana sala u čijem centru je očigledno podijum za igru. Po preporuci domaćina, koračali smo po škripavom, čamovom patosu, u pravcu sobice, bez vrata i kreveta. Dve sveće na malom stolu, dve stolice, starinska komoda sa ogledalom, bio je čitav inventar sobe, koja je nekada bila devojačka, po rečima mog sagovornika. Pred nama je bila knjižica sa četiri lista, ukoričena kao starinska Biblija. Knjižicu smo prelistali, želje u vidu boce belog vina usaglasili i konobaru saopštili. Konobar je vino doneo i sveće upalio. Sa pričama smo se naizmenično dopunjavali, jedno drugom sa pitanjima upadali, kao stari znanci, a u pauzama vinom grla vlažili. Imali smo pogled na celu salu, ali nikog nismo videli ni čuli, sem klavira povremeno, kada bi pijanista ušao u završnicu neke džez improvizacije. Mi nismo gledali na časovnik, da bismo preklapanje kazaljki proglasili, da neko misli na nas, mi smo mislili jedno na drugo i preklapali poglede. Ceh je platio, napojnicu ostavio, nakon poslednje čaše što smo ispili i nogama nehotice dodirnuli. Na izlazu nas je ispratio čovek u sakou boje terakote.

            - Laku noć gospodo, iskreno se nadamo da ste večeras uživali, a mi svojom uslugom, barem delić doprineli.

            - Uživali smo svim čulima.

            Ni sama ne znam kako mi se to otelo, na izlaznim vratima, ali znam da ništa nisam slagala. Ne znam, da li sam na štikle, naprasno navikla, ali iz ritma naših koraka nisam ispadala. Na pojas radi fore, sam skroz zaboravila. Te noći ništa nisam mislila, samo sam zaspala.

            Kada je Radomir izašao iz zgrade Ana je ušla u kupatilo da se šminka. Niko nije žurio, jer su oboje krenuli na vreme – on da pešači, a ona da se šminka.

            Pokreti su im bili opušteni, ali misli grčevite:

            Ako nekog sretnem biću mističan i pomalo bezobrazan.

            Valjda me neće niko zvati, rekla sam mami da idem sa drugaricama u šetnju.

            Kada je Ana izašla iz zgrade, Radomir je pogledao na sat kako bi proverio prolazno vreme.

            Radomir je usporio.

            Ana je krenula oštrim koracima sporednom ulicom, kako bi izbegla neželjene susrete.

            Niko nije želeo da kasni, a ni da čeka na platou pored tenka.

            Čekanje je slatko, ali ne pri prvom susretu kada ti se pričinjava da te svaki prolaznik gleda.

            Pogledi su im se sreli na trotoaru. Uz pozdrav prešli su ulicu, a iza njih je ostao plato pored tenka.

Četrnaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset prve godine, Nemci su započeli višednevno streljanje građana Kraljeva u znak odmazde za učestale napade na nemačke jedinice koje su bile stacionirane u Kraljevu. Hale pune radnika nisu bile dovoljne za odmazdu, te je neprijatelj nastavio sa hapšenjem po ulicama i domovima. Da bi se sačuvalo sećanje na nevine žrtve, podignut je Spomen park na mestu streljanja, mlekara je dobila ime Četrnaesti Oktobar, a školarci su obavezno dolazili da odaju poštu tog dana. Iako je streljano nešto malo manje od tri hiljade građana, školarcima je od prvog susreta sa školom pominjana cifra od oko šest hiljada ljudi. Nekom je delovalo da će se sećanje duže sačuvati ukoliko se doda koja hiljada nevino postradalih, pa je poradio na istoriji ’od usta do usta’ i pored zvanične pisane istorije, koja je najvećim delom pohranjena u zavičajnom muzeju Kraljeva. Pošto naš narod slabo čita, a u muzeje ide najčešće jednom u životu pod pretnjom neopravdanih časova, istoriji ’od usta do usta’ nije bilo teško da se ukoreni u narodu. Moguće je da se tih godina dešavalo slično i u nauci pa su jogurt pakovali u ambalažu piramidalnog oblika, jer nije teško pustiti priču da ako se jogurt za tri dana ne pokvari u Keopsovoj piramidi, neće ni u njenoj papirnatoj maketi.

            Grupe đaka predvođene profesorima slivaju se u ravnicu, besprekorno negovane trave u kojoj dominiraju bele  kamene humke u vidu nagorelih sveća. Pored belih simboličnih sveća, mogu se videti ljudi, ali mahom žene koje pale prave sveće. Dok se grupe đaka postrojavaju kao na vojničkoj smotri, na bini hor i recital vrše poslednje pripreme. Profesori povremeno opominju đake da se utišaju i tako najavljuju period u kome će morati da se odreknu priče. Svi znaju da ih pored ćutanja čeka i premeštanje sa noge na nogu i gledanje negde u daljinu, dok se na bini po ko zna koji put izvode slični performansi. I oni što učestvuju u programu su svesni da to nikog ne zanima, sem nekoliko ljudi što obično sede ispred bine na improvizovanim stolicama. Dok se rođaci mole za pokoj duše streljanih, oni se mole da njihov nastup primeti neka zvanica iz sveta pozorišta ili baleta, a skoro svi ostali da što kraće traje. I nosioci partizanske spomenice ponosno sede u prvim redovima, a ordenjem i značkama sa sličnih skupova podsećaju na svoje zasluge. I oni koriste priliku da se ispričaju, jer i njihova priča mora zamreti kada umetnici krenu da vitlaju sa nekim gazama obojenim u crno.

              Četrnaesti Oktobar, nekada i sada, ne zna se koji je crnji.

               (odlomak, radnja se dešava negde '88)

Juli je mesec, pijaca se pre zore budi. Ogrubelim rukama ostalo je još da stave natpis: ’brašno sa potočare’. Godinama je Gojko stavljao papir i uvek se pitao šta to čini, jer mu donosi samo uvrede od sumnjičavih mušterija. Malobrojnim stalnim mušterijama natpis nije bio ni potreban, ali voleo je da se pohvali kako ima potočaru. Njegovi su preci vodenicom hranili mnogočlane porodice, a on sada malenim džakovima samo popunjava tezgu na kraju pijace.

Pred Gojkom se pojavila mušterija sa praznim cegerom i velikim pipačkim sposobnostima. Strpljivo je propratio gospodina i izmerio mu kilo krušaka.

- Tja, prodaješ brašno sa potočare, a nemaš vodenicu.

     Ovaj je još bio i uljudan u odnosu na ostale, pa je Gojko uzvratio šalom

- Imam i vampira, a povremeno i vile zaigraju kolo.

- Eto, znao sam. Drži se ti more ovih starinskih krušaka što ti je ostalo, a vodenicu zaboravi i ne laži ovaj narod.

- Ne lažem, brašno je sa potočare.

- Znam, znam, svi lažu danas da bi nešto prodali … ne zameram ti ja.

      Odmahnuo je čovek rukom i ujedno prihvatio kusur. Gojko je samo uzdahnuo i dodao da uzdravlje pojede. 

      Nekada davno su avgustovske vrućine znale da iscrpe reku, tako da je Gojko ponekad mleo i na ustavu. Danas stalno melje na ustavu, jer su seljaci iz nizine kaptirali izvore i sproveli vodu u svoje domove. 

      Bilo je oko podne kada se kameno korito napunilo vodom tik do prelivanja i zajedno sa jednim delom jaza ustavili dovoljno vode da vodenica melje do mraka i tako opravda viševekovni naziv, ustava. Dok je Gojko podizao drveni kapak od ustave, negde na putu ispod vodenice začuo se ženski glas:

- Dobar dan domaćine, mi smo sa televizije, čuli smo da je ovde neko preživeo udar groma.

     Gojko je sišao sa ustave i krenuo u vodenicu da podesi kolo.

- Jeste, idite pravo uz reku, pa kad naiđete na naper od vodenice skrenite na prvu stazu desno.

- Hvala domaćine. A, je l’ ovo tvoja vodenica?

- A, čija bi bila?

- Da, da … a, radi li?

Gojku beše malo krivo, pa se drznu i odgovori u televizijskom duhu:

- Jok, obrće kolo na plej bek.

- Izvini čiko nije namerno, nisam nikad videla vodenicu koja radi … možete li vi da nam pokažete kako melje, a mi da snimimo reportažu?

- Može, uključi…

- A, je l’ mogu da vam postavim pitanje o vodeničkim pričama i …

- Može dete, može…

     Škripu vrata je nadjačao žubor vode, a Gojko je pokazao rukom na sobu u čijoj se sredini nalazi sto sa izrezbarenom tablom za igru ’mice – trakalice’. Počeo je da priča o vodeničarskom snu, koji uvek izađe iz vodeničareve glave baš kada i poslednje zrno zvekne o kamen…

     O Mitrovskim zadušnicama sneg obično napada tek toliko da se vidi ko je svoje stare posećivao. Sneg se davno otopio, drveće je olistalo i niko nije video kada je Gojko klečao ispred krstača i tiho zborio: 

     Zavetovao sam se da će vodenica raditi dok sam živ. Međutim, vode je sve manje i manje, reka presušuje, a vodenica sve više melje. Danas je moderno vreme i narod više veruje mojim rečima na televiziji, nego kad im zborim u lice. Ja im pričam da kolo okreće elektrika, a oni mi ne veruju, odmanjuju rukom i brašno na džakove kupuju. Ostao sam čestit kao što sam se i zavetovao. Nastavite da počivate čestito kao i do sada. Vaš Gojko.

Gradonačelnik jednog grada centralne Srbije gostuje na lokalnoj televiziji. Voditelj je čuo da je završena rekonstrukcija terminala hitne pomoći, pa je poželeo da tu divnu vest gradonačelnik lično prenese sugrađanima.

-      Mislim da će se svi složiti da je vest o završetku terminala hitne pomoći najlepša vest, zato sam je i ostavio za kraj. Šta možete reći našim gledaocima?

-      Javnosti možda nije toliko poznato da se hitna služba suočavala sa problemom loše projektovanog prilaznog terminala koji je usporavao rad. Terminal potiče iz vremena kada je klasičan sanitet bio jedino bolničko vozilo, tako da se nije obraćala pažnja na visinu nastrešnice. Danas jedno savremeno vozilo ima visinu koja premašuje visinu nastrešnice i kao takvo nije moglo da priđe do ulaznih vrata. Osoblje hitne pomoći je moralo da zaobilazi polovinu zgrade kako bi došlo do vozila. Danas vozilo ima prilaz do samih vrata…

-      Koliku ste uštedu u vremenu postigli?

-      Čitavih dva minuta. Umesto dosadašnjih sedam osoblju je potrebno samo pet minuta da krene na teren.

-      Hvala vam gospodine gradonačelniče, a poštovani gledaoci emisiju završavam sa konstatacijom da tih dva minuta možda upravo nekom spašavaju život.

        U čekaonici hitne pomoći bolesničku muku presekao je glas dežurne sestre koji je dopro sa razglasa : ’centar, mladić je sekao vene’.

        Sestra se pojavila na vratima lekarske sobe

-      Uf, trebalo mi je dva minuta da nađem dodatne zavoje, ali sam spremna.

-      Dobro, dobro, imamo još tri minuta, taman dok ispušim cigaretu.

Možete besplatno preuzeti sa adrese

www.ilegalac.com 

Sve pokude su podjednako prihvatljive kao i pohvale. 

 Dobrivoje Stevanović je pogledao penziji u oči i shvatio da nema nijednog zdanja u Kraljevu, na kome stoji pločica sa njegovim imenom. Za običnog čoveka je dovoljan ispraćaj u penziju i pohvala kolega kako nikada nije zakasnio na posao, ali on je želeo da uđe u istoriju Kraljeva sa pločicom, jer je bronzana pločica za arhitektu, a prazne reči su za običnog čoveka. Svoje poraze na konkursima pravdao je činjenicom da nije partijski čovek, a po gradu se govorilo da obiluje sumanutim idejama, te zato uvek izgubi. On je do penzije ostao van politike, a konačno je dobio šansu da svetu prikaže svoje ideje u poštenoj borbi, jer je raspisan konkurs koji nadgleda nezavisna organizacija iz Evropske Unije.

           Oktobra meseca, daleke četrdeset prve godine, četnici i partizani su se dogovorili da oslobode Kraljevo od okupatora. Slabo organizovani, ali ipak ujedinjeni nekoliko puta su napadali Kraljevo. U tim napadima je korišćen i jedan zarobljeni tenk, koji je često menjao vlasnika. Česta promena vlasništva nad tenkom nikom nije bila čudna, jer su četnici i partizani bili ujedinjeni. Međutim, u jednom napadu posada se razbežala i tenk je ponovo prešao u vlasništvo okupatora. Pošto nijedna okupacija ne traje večno, tenk je nakon završetka rata postao vlasništvo grada Kraljeva i postavljen je na večno postolje, baš negde gde je i zaustavljen u napadu. Tokom vremena postao je simbol grada. Danju bi se deca pentrala po tenku, pred noć bi se sastajali parovi, a u noći bi ponekad i skitnica prespavala u njegovoj unutrašnjosti.

           Nakon mnogo godina četnici i partizani su ponovo izjednačeni, ali samo formalno, jer jedan papir može premostiti fascikle i registre, ali ne i rascepe u ljudskim glavama. Danas se više niko ne obazire na te podele, sem u jednoj kafani blizu kraljevačke Male pijace. Četnik i partizan, godinama, svake letnje večeri, cede čokanj rakije u jedinoj kafani gde se zadržao patos. Uviđaju da im je život na izmaku, a sa životom i istina koja preti da izmakne. Ritualno sede u bašti za susednim stolovima, gledaju osvetljen tenk i prepucavaju se ko je tenk zarobio. Istorija je saglasna da je tenk izgubljen kada su bili ujedinjeni, ali nije saglasna ko je zarobio tenk, jer su bili razjedinjeni. Svima su dodijali sa svojim izlizanim pričama, a posebno gazdi, jer su slabo pili, a vidno smetali mušterijama. Zbog poštovanja prema njihovim godinama nije hteo da ih istera iz kafane, te mu je kao jako pobožnom čoveku, jedino ostalo da se moli Bogu na blage dane.

           Bože, završavam ovu molitvu sa željom da mi nekako skloniš ona dva namćora iz kafane. Kažu ljudi da njihove rasprave samo smrt može prekinuti, a ja nikom ne želim zlo, pa ni njima. Zato tebe neizmerno molim da ih nekom drugom silom razdvojiš. Bezrezervno verujem u tvoju moć. Ponizno, tvoj večni rab.

           Dobrivoje nije bio neki vernik, ali je iskoristio nedelju da se pomoli Bogu za ishod sutrašnjeg konkursa.

           Dobrivoju je želja uslišena, da li uz pomoć Boga ili dobrog projekta, ostalo je da vidi na svečanosti, na kojoj će mu biti uručena nagrada. Sedeo je u prvom redu i čekao da se komisija obrati publici.

           Uvaženi gosti, vi znate ime pobednika, a na nama je da obrazložimo zašto je ovaj projekat od mnoštva pristiglih pobedio. Komisija je imala težak zadatak, jer su svi pristigli radovi veoma kvalitetni. Međutim, ovaj rad koji vidite na platnu jedini predviđa uklanjanje tenka sa trga, što otvara veliku mogućnost u pejzažno arhitektonskom smislu. Napokon, trg će dobiti obličje trga, a predviđene fontane će se videti iz bilo koje tačke na trgu. Hvala na pažnji, a vi Dobrivoje priđite da preuzmete plaketu.

           Srpski konkurs sa krupnim slovima i evropski ugovor sa sitnim, izbacili su Dobrivojevo ime sa pločice, ali ipak on će biti ubeležen u istoriji grada Kraljeva da je pomirio jednog četnika i partizana.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

Kada je Đorđe pohađao treći razred osnovne škole išao je Carskim drumom, duž reke Uvac, baš kao i mnogi karavani pre dolaska Turaka u Srbiju. Ne bi njemu predstavljao problem pešačenje, da od Carskog druma danas nije ostao samo po koji kamen ili kakva isklesana stena radi proširenja nekadašnjeg puta. Pešačenje po zaraslom putu ništa se nije razlikovalo od pravljenja novih staza, tako da je nakon nekoliko godina pešačenja, stvorio svoj Carski drum prema školi, koji nije toliko krivudao kao onaj pravi Carski. U svojoj dečačkoj glavi često je stvarao filmove, u kojima zajedno sa Beloglavim Supovima preleće ponore i tom prilikom im dodiruje krila. Kada je završio osmogodišnju školu želja mu se ostvarila. Međutim, svaka želja ima svoju cenu.

Beloglavi Sup je vekovima spajao ljude, bilo kao grb Nemanjića ili upiranjem ljudskih pogleda u nebo, pri kojima bi ljudi privremeno zaboravili na čarke i nesuglasice. Niko ne bi poverovao da se desilo čudo i da su pet godina seljani jednog sela pokraj Carskog druma bili u zavadi zbog te ptice. Međutim, čuda se ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Selo je počelo da odumire, a seljani nezadovoljni podrškom države rešili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Renovirali su o svom trošku školu koja potiče iz doba kraljevine i tako smanjili muke oko slanja dece na školovanje, a nisu više imali bojazan da će deca čim završe školu ostati u gradu, što se ranije dešavalo. Oni su se svoje muke rešili, ali kada su shvatili da im se deca muče, jer do škole nema puta, rešili su da se pozabave i tim problemom. Obratili su se lokalnim vlastima za pomoć, ali su ih ovi uputili na jednu od evropskih neprofitabilnih organizacija koje su uvek spremne da pomognu. Ovaj put se radilo o organizaciji koja se bavila očuvanjem retkih ptica u Evropi, od kojih je i Beloglavi Sup. Organizacija je predložila model po kome bi imali i seljani i ptice korist, a ako imaju i ptice ima i organizacija. Sve što je trebalo je da u narednih pet godina na svake dve nedelje žrtvuju po jedno june za populaciju Beloglavih Supova i asfaltni put bi povezao celo selo sa školom. Jedini uslov je bio da se populacija Supova u narednih pet godina privikne na hranilište koje bi bilo na vrhu sela. Ako bi se privikli, bilo bi opravdano napraviti asfaltni put kroz celo selo, a organizacija bi iz fondova kasnije otkupljivala junce za potrebe ishrane Supova. Lako su svi preračunali da sto dvadeset junaca vredi sto puta manje od asfaltnog puta. Niko nije sumnjao da se Supovi neće uobročiti, ali polovina sela je posumljala u dobre namere fonda i predložila je da sami podaspu put barem za širinu staze, kako im se deca ne bi kaljavila na putu do škole. Druga polovina je poverovala fondu i selo se podelilo. Postoji dosta sela sa pridevom gornje i donje, i ne bi nikom bilo čudno da je i ovo selo tako podeljeno, ali ovo selo je dobilo prideve srpsko i evropsko. Pošto se čuda ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

Zahvaljujući evropskom delu sela, projekat je zaživeo. Svake godine stručnjaci su posmatrali ptice koje su se množile očekivanom brzinom. Poslednje godine delegacija fonda je došla u selo sa namerom da ispuni obećano. Pošto je Đorđe najbolje vladao stranim jezicima poveo je delegaciju fonda do hranilišta. Došli su do visoravni odakle su zajedno sa Supovima mogli da gledaju celo selo. Ovog puta Supovi nisu gledali selo iz vazduha. Šef delegacije se obratio dečaku.

-      Zašto su ovako mirni?

-      Hranimo ih već pet godina.

-      Divno. Idi ih malo pojuri da vidimo kako lete.

Dečak je krenuo ka Supovima, ali oni se nisu dali u beg već su nekim čudnim krikovima i pokretima vratova davali znake pitomosti. Šef delegacije je potrčao ka jatu Supova, ali oni su se samo zbijali u gomilu i vratovima davali neke čudne znake. Šef je ljutito konstatovao da su krila plemenitih ptica atrofirala i tako su se pretvorile u ćurke. Cela delegacija je demonstrativno krenula niz strmu stazu koja je vodila iz sela.
Đorđe je zažmureo, polako krenuo ka litici u nameri da se vine u oblake. Leteo je spuštenih ruku i dodirivao krila Beloglavih Supova.

Seljani su prestali da hrane Beloglave Supove i uskoro je harmonija zavladala selom. Ljubitelji ptica kažu da su primetili nove kolonije Supova po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Albaniji.

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

podeli priču na svom FB profilu

podeli priču na Twitter-u   

podeli odlomak na Twitter-u